Категорије

среда, 07. март 2018.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Пред сликама Страшнога суда у манастиру Дечани



Из уста ветра пола птице гракће.
Из уста песка пола рибе зевa.
Грми.
Ceвa.

О врату виси воденички камен,
o ногама плуг,
не оном ко украде туђу њиву,
већ оном ком je њива украдена.

O наопако везаним рукама
не виси паликућа, него погорелац.
На Теразијама овога судије
Претеже перо, а не наковањ.
 

He гори онај који криво мери,
већ онај ком је криво измерено.
He обавија змиja клеветника,
већ оног обавија ко je оклеветан.

Жена голих дојки, ногу босих,
која, на две рибе седећи, y руци
носи нашу лађу преко мора,
одвратила је поглед и од лађе,
и од воде y коју je носи.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.

Нема коментара:

Постави коментар