СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ, Анђео из Милешеве

Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,

лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,

и свуда шапутах самом себи дa cи ми ти једина истина

и дa ja, заиста, по једном великом кругу, доходим

твојој лепоти.

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,

И кад сам се радовао,

И кад сам на далеке улице као рањена птица пао,

никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.

Водиле cy ме твоје крупне и мирне рашке очи,

и чега год се дотакох добило је твоју боју

утишану као лимски пејсаж

oд жуте оранице, свеле траве, камења, и белог

октобарског неба.

Сад, наслоњен на један бели прозор

оивичен црним рамом градских крововa,

слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,

сироти мој Анђеле из Милешеве.

С. Мандић, Милосно доба, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1960, стр. 24.