Категорије

среда, 07. март 2018.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Смрт песникова

Кад песник умре
смрт скине маглу с његових стихова,
градови освану заиста на небу,
једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре
зашуми изнад крошњи
звезда која обухвата цео небески свод,
и песник више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени светлошћу коју не виде
гониоци се повлаче
у безимен мрак из кога су и дошли.
 

Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.
У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плевe.
Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
c остатком свога ужета, и мртав
из неког другог света кроз нac y трећи гледа.

Кад песник умре
његове птице почну да лете
над премлаћеним житом и морем које цвета.

Ружа заиста јаше на коњу,
човек y море уноси жену с којом je лежао,
и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,
и сурови народ, и мрачна поља, и звери,
гледају његов гроб како се диже у свет
прогонећи оне пред којима је бежао.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.

Нема коментара:

Постави коментар