Категорије

четвртак, 15. март 2018.

МАРК ШАГАЛ, Ка дверима висина


Само је она земља моја –
која постоји у мом срцу.[1]
У коју као свој, без икаквих папира,
уходим. Моја туга и жаоба њој су знани.
Она, земља моја,
и на починак ме прати, она ме прекрива
миомирисним каменом.

У мени цвату зелени вртови,
измишљени чудесни цветови.
У мени грбе се уличице, не само
куће над њима. Около стоје руине
прадавне, детињства мог.
А житељи – лутају по ваздуху
и кров ишту, привремено насељени
У души мојој

Ево зашто тихо се смешим
под сунашцем побледелим
ил јецам
ко кишица у ноћи.
 
М. Шагал, Над градом (1918) 
Ја памтим време –
двоглав бејах. Обе главе
крише се под истим велом нежности –
и обе окрилатише, ко руже гримизне мирис.
Мислим, сад,
чак и да кренем тамо опет – свеједно ћу
напред ићи, тамо, према високим, горским
дверима с порушеним зидовима за њима,
где громови одгрмевши ноће
с муњама уломљеним.[2]




[1] О Шагаловом односу према (изгубљеном) завичају, сведочи и прича Евгенија Јевтушенка:
„Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио мене и моју супругу Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским колачем од кромпира, поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском: ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио меком, али промишљеном фразом:
-          Више од свега хтео бих да се вратим у Витебск, одмах и заувек.
Његова супруга је тешко уздахнула – очито, слушала је то не први пут. Спустила је поглед, не желећи више да учествује у разговору. Кћи Ида, са суздржаним неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља тањире са стола.
-          Желим да поклоним држави све моје слике које су код мене. Уз један услов: да ми у Витебску дају кућицу где бих могао да живим и мирно да умрем – упорно је настављао Шагал.
-          Али, зар ви не знате шта се сад тамо догађа са сликарством? Ваше слике нико неће да изложи – нисам издржао ја.
-          Па шта?... Данас неће излагати, али ће изложити потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде чак и после моје смрти. Али моје слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И тамо ја треба да умрем.
-          Али, ваш Витебск је сада сасвим другачији. Ви га нећете препознати – трудио сам се да уверим Шагала у бесмисленост таквог заокрета у његовој судбини који се могао испоставити трагичним, када би он, од светски познатог уметника, у отаџбини постао нико и ништа, када би на њега издалека показивали прстом, да му се неко не би, којим случајем, приближио.
-          Не, ја бих препознао мој Витебск, и Витебск би препознао мене – био је упоран Шагал.“

(Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015. стр. 543).

[2] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

Нема коментара:

Постави коментар