Категорије

недеља, 11. март 2018.

ИВО АНДРИЋ, Вино


Мислим о свакидашњим обичним стварима и o радостима које имамо од њих. Мислим о вину. У овом тренутку не знам шта су песници рекли ни шта мудри људи мисле о њему. Оно што песници говоре то је као ветар, а о мишљењу људи не вреди водити рачуна, јер се не живи од мудрих људи ни због мудрих људи, него мимо њих и против њих. Ја говорим само о стварним радостима које су вечите, јер су једном постојале. Све оно што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је и вино.
Идући уназад у сећању, не могу да видим откад носим његову слику и изговарам звучну реч која га означава. То није оно црвено вино што се види у невешто насликаном крчагу, изнад врата крчме поред које смо ишли у школу; ни оно бело које је остајало y чашама, иза госта; ни тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје. Прво право вино из мога сећања, то је оно из библијске приче о милосрдном Самарићанину. Bино, помешано са уљем, којим непознати пролазник испира ране страдалнику. Ту сам му, чини ми се, први пут осетио вредност, снагу и смисао. После, прошла су поред мене многа вина ове земље. Славна, негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч. Сеоско вино које нема у свету имена, него само надимак без славе. Племенито вино које се полако и побожно приноси столу. Сиротињско вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини, које се пије из флаше и иза којег се надланицом леве руке бришу влажни бркови. Опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно y заборав, где им је и место. Успомена на једно од тих вина остала је ипак у мени, и носим је као топлину сопственог тела кроз брзе промене догађаја и хитрих годишњих доба.
На једном острву у Средоземном мору остала ми је недопијена докраја тешка чаша, на столу од камена. И данас, после много времена, ја могу да загледам у ту широку чашу и да на сјајној површини вина видим перголу са окрајком неба и да наслутим жив и нејасан одраз мога лица и поред себе сеоску девојку која говори гласом из груди, поправљајући косу и извињавајући се: „Имамо само сира, хлеба, маслинки и вина.“ У то мало светле течности – колико гроб да се прелије – што је остало иза моје утољене жеђи, ја сам некад могао да утопим не само све што јесам, што сам био, видео и знао о животу, него и сва вина овога света и свет сам са свима променама и свима створовима и људима, живим, помрлим и нерођеним.
Дуг дан на летњем мору, вино, хлеб, маслинке, и насмејана жена са топлим гласом који долази из груди. Па то је било много више него што је мени изгледало да треба за мој кратак век без рачуна.
Али шта је недопијена чаша коју сам оставио једног лета на острву! И у овом тренутку y мојој свести она сја и блешти златним површинама до у бескрај. Па ипак видим, са сваким даном све више, како та пучина полагано остаје иза мене и осећам неумољиво јасно да је целокупно вино ове земље само мртво, затворено море из којег треба тражити излаз у океане што нас чекају. 
Али, још удаљујући се тако све више и обзирући се као човек који напушта вољен и познат крај, ми изговарамо искрене, последње речи у славу вина. Сви смо се на његовој искри, као на другом суши, огрејали и утешили. Ko од нас није доживео дане кад човек путује сам, бежећи од једне, мање, самоће у другу, већу, и кад на томе путу не сретне ништа од онога што тражи, ни живо људско биће ни жељену мисао, него остане сам са смртоносном пустињом времена пред собом, с једином могућношћу да иде светом као што буба мили око сламке, без изгледа, без наде и без видљивог смисла; кад за једину храну има онај горки и тврди залогај који никад није појео, а који му поиграва у грлу од детињства и који само вино може за тренутак да смекша и уклони. И кога тада вино није утешило и подржало? И ко њему ништа не дугује?
Испод ових речи јавља се нада, смела и неслућена, да ће течно и стварно вино крте лозе постати једном само невидљив мирис, а затим да ће пролазан и несталан мирис земаљског плода постати чист дух који траје и векује на нама непознат начин, без краја и промене.
Та нада, то је оно што као последње видимо у сваком вину док га држимо и док загревамо престудену чашу топлином свога длана, слушајући профан разговор профаних људи. И тренутак ћутања, док посматрамо светлу површину пуне чаше, у ствари је потајна, нема здравица тој нашој нади. Јер, и у чаши најтамнијег вина назиремо танак и покретан одблесак светлости, као одшкринута врата у пределе без звука и знака, без лика и вида, без сваког вина и опоја. И док ћутимо загледани у тај одблесак, у нама пупи слутња да сва вина ове земље нестају као кап воде на врелом сачу, да смо пијући без мере и без престанка y ствари прошли жедни овим светом и да ћемо се појавити на Истини сува грла, гинући од жеђи за једном капи непознате милости.

Иво Андрић, Стазе лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књига десета, Удружени издавачи, Београд, 1981. 

Нема коментара:

Постави коментар