...Је ли жир бољи од храста који је његова пуноћа и осмишљење? Је
ли родитељ бољи од детета у које је одахнуо у своје зрело биће? Чему онда обожавање прошлости? Столећа су завереници
против здравља и ауторитета душе. Време и простор нису друго до физиолошка боја
што их очи стварају али душа је светлост; где она је, дан јесте; где била је,
ноћ јесте; а историја је једна дрскост и увреда ако тежи да буде нешто више сем
ведре апологије или параболе мог бића и настанка. Човек је смеран, извињавању
склон; није више усправан; не усуђује се да каже „Ја јесам“, „Ја мислим“, већ
наводи неког свега или мудраца. Стиди се пред травком или процветалом ружом.
Ове руже под мојим прозором не позивају се на раније или на лепше руже; оне
важе за оно што јесу; оне постоје уз Бога данас. У њима не постоји време.
Једноставно, ту је ружа; савршена у сваком тренутку свог постојања. Пре него
што се пупољак отворио, сав њен живот већ је ту. Није га нимало више у раскошно
отвореној круници; у голом корену ништа мање. Њена природа је задовољна и она
задовољава природу у сваком тренутку на раван начин. Али човек одлаже или
памти; не живи у садашњости, већ оборених очију тужи над прошлошћу, или се, не
водећи рачуна о богатству које га окружава, пропиње на вршке прстију не би ли
сагледао будућност. Он не може бити срећан нити јак док и сам не буде живео са
природом у датом тренутку, изнад времена. Ово би требало да буде довољно јасно.
А ипак, погледајте само како се снажни умови не усуђују да чују Бога лично осим
ако им се он не обраћа фразеологијом неког Давида, Јеремије или Павла.
Р. Емерсон, Огледи, превела
Милица Минт, „Графос“, Београд, 1980.
Нема коментара:
Постави коментар