ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Сакрално у уметности

         Сакрално понекад додирне уметниково биће и тако покрене његов дух, његову имагинацију. За дејство енергије сакралног у стваралачком чину није пресудно да ли је такав додир трајао само један трен или много дуже, тако да га уметник можда није био ни свестан, или је онај други који у уметнику ствара био, уз пуну самосвест, дубље и по разним правцима прожет таквом енергијом (...)

         Очигледно је да песма Лазе Костића Santa Maria Della Salute или Четири канона Ивана В. Лалића (и поред таквог наслова) нису интегрисани у литургијску мистерију, нити тако нешто имају за циљ, као што је, с друге стране, очигледно да су религиозни аспекти ових поетских творевина одлучујући за њихово разумевање, као и за доживљај који производе код читаоца. Костић и Лалић осведочују се овим песмама у књижевној уметности; да то постигну, омогућава им превасходно оно што из хришћанства стиже у њихове стихове. Уметничка вредност до неразлучивости је повезана с њим, тумачење ту „тематику“ не може игнорисати, нити треба да минимизира њен значај. При свем том, реч је о уметничким делима која нас, додуше, суочавају са специфичним питањима везаним за религиозно искуство и одговарајућу традицију, али која не спадају у сакралну уметност.

Д. Стојановић Енергија сакралног у уметности, Службени гласник, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2011.