Ако је бог створио све(т), онда нешто божанско постоји у свему: у
води, камену, биљци, животињи, човеку. Ако у сваком облику човек види делић
свога лика, онда се према свакоме треба да односи као према делу себе. Зато они
који траже бога било како, наћи ће га свакако. Иво Андрић дивно рече: „Бог
избија као светло из сваке ствари створене, из сваког живота који се миче... Он
је као топлина у даху свега што живи.“ У устројству сваке ствари и бића назире
се доказ божје провидности: у структури једног кристала једнако као и у склопу
једног цвета, или грађи једног лептира. Све
што наше очи виде само су различити облици божјег имена. Сви видљиви облици
само су симболи онога што је невидљиво. Ако је бог створио свет помоћу речи,
онда је свет једна књига. То и јесте разлог да се бог доживљава не само као
творац света, него као симбол синтезе свих наших знања у целину, као
регулативно начело спознаје, као методолошки путоказ за човеков ход према
целини. Јер истина је целина, а када се целина подели, нема више истине, јер
нема целине – према мудрим Хегеловим речима.
Ђ. Шушњић, Огледи о скривеној
страни ствари, Службени гласник, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар