Има нека
коса светлост
у зимско
поподне, која
тишти, као
у катедрали
терет поја.
Небеску задаје
нам рану;
ожиљци не
остају,
него разлика
изнутра,
тамо где
значења постају.
Никога ту
да поучи нас
то жиг је,
очајање –
властан један
бол што стиже
одозго као
постојање.
Када долази,
крајолик слуша,
сенка свог
духа се боји.
Кад одлази, то
је раздаљина
што до
смрти постоји.
Е. Дикинсон
Нема коментара:
Постави коментар