1. Како године одмичу, помишља писац, односно,
требало би писац да каже: како се књиге појављују, постаје му све теже да
дефинише своју поетику и да на ваљан начин одреди шта жели да постигне. Много
година раније, узбуђивало га је посање сваког таквог текста јер су ти текстови
на неки начин писани као „пророчки“, као нека врста путоказа до којих је тек
требало да стигне. А тада, одједном се све промени и писање таквог текста
постане немогуће. Будућност није више оно што је некада била, ишчезли су усхити
и изазови, неко место у књижевности је заузето и писац не осећа више никакву
потребу да нешто доказује. Отуда његови текстови у последње време често говоре
о поразу, о неуспеху, о немоћи да досегне оно што је као папагај стално
понављао: ону тишину између два откуцаја
људског срца да, мора да призна, писац, велико је питање да ли се уопште примакао тој тишини
иако је све што је урадио било усмерено ка истом циљу. Можда би било боље
да је мање говорио, мисли писац, тада би вероватно више рекао.
2. Када сам за мото своје прве књиге прича Породично време (Матица српска, Нови
Сад, 1973) одабрао једну изреку из Талмуда – Подучавај свој језик да говори: Не знам – нисам могао да
претпоставим да ће она на неки начин представљати константу која ће дефинисати
не само моје схватање књижевности, већ и моје целокупно разумевање и
учествовање у свету који нас окружује. У том погледу, „не знам“ представља
велику мудрост, поготово због тога што не означава само признање недостатка
знања, већ и подстиче на умеће избегавање одговора у ситуацијама када је
потребно. Већина људи говори или превише или премало, и најмање је оних који
говоре колико је доиста потребно. Можда се
на исти начин могу поделити и приче прозних писаца и рећи да има најмање оних
прича у којима је постигнута сразмера између саме приче и броја речи којима је
она испричана. Већина прича не успева то да постигне, те отуда има прича у
којима влада преобиље речи, односно, у којима се оскудева у речима. Најбоље су
оне приче којима се ништа не може одузети ни додати.
3. Може да изгледа апсурдно да после толико година
писања говорим о односу броја употребљених речи за описивање радње у причи, али
управо ми се то намеће као главно мерило, јер је лишено – верујем – било какве
пристрасности. Наравно, ни у томе не постоје објективна мерила, јер нико не
може да каже колико речи је потребно да би се, на пример, испричала прича о силовању
или о првом одласку у цркву. Али зато многи могу да осете када се у прозном
тексту појави „празно место“, односно, када прича иде „празним ходом“. Ако је
прича без тих празнина, ако је, дакле, пуначка и попуњена, вероватно је добра
или ће бар понудити добро читање. Ето, много година касније, писање кратких
прича видим као пребројавање, као скулптуру од речи којој треба прилазити са
длетом и чекићем у рикама.
4. Међутим, ипак остаје питање о смислу писања, о
напору и настојању да све има неки посебан смисао. По мом уверењу, смисао написаној причи или роману даје читалац.
Писац не седа за сто – или то бар ја не чиним – са идејом да ће тог дана или те
године писати о, рецимо, појави зла међу људима. Чак и ако ипак седа са том
идејом, писац не може да гарантује да ће то доиста бити тако, јер прича има
свој живот који се често потпуно разликује од онога што посац смера да уради.
Писац је писар, записничар, бележник речи и реченица, ослушкивач који покушава
да растумачи право значење мумлања, звужука и других шумова који доспевају до
његове свести. Знам да то сада звучи мистично, поготово после тврдње о правом
броју речи који твори причу, али писање
је, као и много тога у нашим животима, заправо комбинација стварног и
нестварног, објашњивог и необјашњивог, видљивог и невидљивог.
5. Када седимо у соби, у фотељи, а иза наших леђа
почне да пуцкета паркет, можемо то пуцкетање да објаснимо на много начина, али
све док се не окренемо, не можемо да будемо сигурни да на том месту нема никога.
Да ли то значи да се прича налази у том окрету? То јесте једна могућност, али
ипак постоји неколико варијанти: наиме, прича може да се заврши чином окретања
главе, премда не мора да се заврши описивањем виђеног, већ потпуно отвореним
крајем у којем сам читалац одлучује шта је приповедач видео. Крај може да буде
и знатно прецизнији, односно, може се тачно описати шта је виђено, с тим што ће
било каква одлука – можда је то приповедачева жена, неки кућни љубимац,
маскирани провалник, невидљиви човек итд.– такође утврдити ком жанру та прича
припада (реалистичком, научнофантастичном, хорору и др.). Ако је инспирација
навела писца да стигне до описа сцене пуцкетања паркета и окретања главе, онда
је наставак последица хладног, рационалног размишљања. Имагинација је предговор стварности.
(...)
8. Али, смисао, да ли сам нашао неки смисао у
писању, односно, има ли књижевност смисла? Гледано из перспективе аутора, тај
одговор требало би да дају други јер аутор не може да зна шта они мисле и
осећају – аутор је једва сигуран у оно што сам зна, нема у њему места ни за
кога другог. Писац се слаже и понавља да аутор не претерује. Наиме, смисао
ауторовог дела биће јасан само онима који су крајње пажљиво читали ауторове
претходне књиге. Све што је аутор урадио, мисли писац, јесте део једног великог
лавиринта или велике слагалице, с тим да не треба помишљати да ће онај ко
стигне до решења бити награђен неком великом наградом. Награда је управо тај чин препознавања, чин који потврђује да је аутор
доиста осетио да је нашао смисао у ономе што је радио. Све ово звучи помало
замршено, али такво је моје клупко. Стално се нешто мигољи, тражи свој пут
којим још нико није прошао, а неће ни оно туда проћи. Чињеница да постоји представља неку врсту одговора, односно, потврде да
верујем да књижевност има смисла, те да ће нешто од онога што сам урадио (што
је, другим речима, имало смисла за мене) донети или отворити додатни смисао у
нечијем животу, као што су, на пример, Фокнер, Бернхард и многи други уносили,
тј. богатили смисао мог живота.
9. Другим речима, верујем у смисао књижевности која се преноси попут неких тајних учења –
шапатом, од уха до уха – без обзира на то шта је била стварна намера аутора.
Читалац открива за себе, он није лутка која учи захваљујући безбројним
понављањима, већ сам узима из текста оно што му је потребно. Читање је непрекидан процес прилагођавања,
својеврсно учење о себи, налажење себе чак и тамо где се нисмо надали да ћемо
се пронаћи. Због тога, уверен сам,
пишем и даље, надајући се да ће некоме, негде, некад један мали сплет речи,
можда тек део неке дуже реченице, изненада постати весник новог смисла, почетни
корак ка новом разумевању, ка дверима које воде у светлост, у изједначавање са
својим бићем, у пуноћу, у себе које се напокон препознало и рекло: да, то сам
ја.
Д. Албахари, "Смисао поетике, поетика смисла", Давид Албахари, Службени гласник, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар