Само
је она земља моја –
која
постоји у мом срцу.[1]
У
коју као свој, без икаквих папира,
уходим.
Моја туга и жаоба њој су знани.
Она,
земља моја,
и
на починак ме прати, она ме прекрива
миомирисним
каменом.
У
мени цвату зелени вртови,
измишљени
чудесни цветови.
У
мени грбе се уличице, не само
куће
над њима. Около стоје руине
прадавне,
детињства мог.
А
житељи – лутају по ваздуху
и
кров ишту, привремено насељени
У
души мојој
Ево
зашто тихо се смешим
под
сунашцем побледелим
ил
јецам
ко
кишица у ноћи.
Ја
памтим време –
двоглав
бејах. Обе главе
крише
се под истим велом нежности –
и
обе окрилатише, ко руже гримизне мирис.
Мислим,
сад,
чак
и да кренем тамо опет – свеједно ћу
напред
ићи, тамо, према високим, горским
дверима
с порушеним зидовима за њима,
где
громови одгрмевши ноће
с
муњама уломљеним.[2]
[1] О Шагаловом односу према (изгубљеном) завичају,
сведочи и прича Евгенија Јевтушенка:
„Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио мене и моју супругу
Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским колачем од кромпира,
поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском: ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио
меком, али промишљеном фразом:
-
Више од свега
хтео бих да се вратим у Витебск, одмах и заувек.
Његова супруга је тешко уздахнула – очито, слушала
је то не први пут. Спустила је поглед, не желећи више да учествује у разговору.
Кћи Ида, са суздржаним неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља
тањире са стола.
-
Желим да
поклоним држави све моје слике које су код мене. Уз један услов: да ми у
Витебску дају кућицу где бих могао да живим и мирно да умрем – упорно је
настављао Шагал.
-
Али, зар ви
не знате шта се сад тамо догађа са сликарством? Ваше слике нико неће да изложи –
нисам издржао ја.
-
Па шта?... Данас
неће излагати, али ће изложити потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде
чак и после моје смрти. Али моје слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И
тамо ја треба да умрем.
-
Али, ваш
Витебск је сада сасвим другачији. Ви га нећете препознати – трудио сам се да
уверим Шагала у бесмисленост таквог заокрета у његовој судбини који се могао
испоставити трагичним, када би он, од светски познатог уметника, у отаџбини постао
нико и ништа, када би на њега издалека показивали прстом, да му се неко не би,
којим случајем, приближио.
-
Не, ја бих
препознао мој Витебск, и Витебск би препознао мене – био је упоран Шагал.“
(Антологија руске поезије
ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.
стр. 543).
[2] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно
написана на јидишу.
Нема коментара:
Постави коментар