МАРК ШАГАЛ, Бела

Уз четврту годишњицу смрти

Моји цветови недирнути леже.

Небом плови твој љушкав бели вео.

Блеска надгробник – с њим те јецај веже,

а ја сам тешки и сиви пепео.

Опет те питам, бркајући речи:

Ту си још? Корак мој пратиш? Па нека.

Пут мој несхватљив ни суза да спречи.

Шта кажеш? Реци. Твој одговор чекам.

 

М. Шагал, Невеста (1950)

„Ко с наше свадбе балдахин рујна је

љубав ка дому, људима незнаним.

Иди, нашом их избуди фантазмом.“

Једном, у трену што сад недостаје,

доћи ћеш к мени кроз замор звездани,

сав зелен, као поље, нашом стазом. [1]

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.

---

[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.