Кос крила орошена
крвљу суши
На ватри црвених
божура
Пред њим се шири поље
Исписано врелим
људским гвожђем
Претопљеним у честито
злато
 |
| Надежда Петровић, Косовски божури (1913) |
Трава царује међу словима
И њихове редове
По својој вољи
престројава
Кос отима своје поље
Из руку четири црна
ветра
И савија га од
поднева до поноћи
У поноћ небо прелеће
И односи y кљуну
некуд он зна куда
Свој зелени свитак
Милослав
Шутић, Антологија модерне српске лирике 1920-1995,
„Чигоја штампа“, Београд, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар