Пролог Јеванђеља по Јовану: „У почетку
беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... У њему беше живот, и
живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (1,
1–5).
Је ли то вечно, немилосрдно двојство,
неискорењиво непријатељство Земаљске Ноћи и трансцендентног Дана? Није, јер ево
шта се даље каже у Прологу: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и
видесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца“ (1, 14-15).
Оваплоћење Речи (Логоса) у свету – дакле, Светлости у Тами – то је нечувени догађај који нас ослобађа несреће живљења.
То је срж свеколиког хришћанства и жариште хришћанске љубави коју Свето писмо
назива агапе.
Догађај без преседана и „наравно“ невероватан.
Јер чин Оваплоћења представља коренито порицање сваке врсте религије. Он је
врхунска саблазан, не само за наш разум који никако не прихвата ту незамисливу
збрку краја и бескраја него првенствено за природно религиозан дух.
Све познате религије настоје да оплемене
човека, а на крају осуђују његов „створени“ живот. Бог Ерос распаљује и
оплемењује наше жеље и сабира их у јединствену Жељу, која их на крају
поништава. Крајњи циљ ове дијалектике је не–живот, смрт тела. Пошто су Ноћ и
Дан неспојиви, саздани човек припада Ноћи и може постићи спасење једино ако
престане да постоји и „изгуби“ се у окриљу божанства. Међутим, својим учењем о
отелотворењу Христа у Исусу хришћанство из основа изокреће ову дијалектику.
Уместо да буде крајњи циљ, смрт постаје први услов. Оно што Јеванђеље назива „смрт у самом себи“, заправо је почетак новог,
овоземаљског живота. То није бекство духа из света, него је то његов принудни
повратак у само средиште света! Непосредно поновно стварање! Поновно
потврђивање живота, додуше не некадашњег живота, нити идеалног живота, него
садашњег живота којег Дух поново обузима.
Бог – истинити Бог – створио је себи
човека, и то истинског човека. У личности Исуса Христа тмине су уистину
„примиле“ светлост. И сваки човек рођен од жене, који у то верује, од тог часа
поново се рађа у духу: умро за себе, мртав за свет, уколико су ја и свет грешници, али оживео за себе и
за свет уколико Дух хоће да их спаси.
Убудуће љубав више није бежање нити
непрестано непристајање да буде делатна. Она почиње с ону страну смрти, али се
враћа животу. И кроз ово преобраћење
љубави појављује се ближњи.
Људско биће представља Еросу само варљив
повод, прилику да се распали; он га одмах уклања, јер је циљ у све већем
распламсавању, у изгарању све до смрти. Појединачно биће само је недостатак и
помућеност јединственог Бића. Како да га таквог заиста заволи? Пошто је спасење
само с ону страну, религиозни човек одбацује створења за која не мари његов
бог. Али Бог хришћана – и то једини он међу свим знаним боговима, није одбацио
никога, напротив: „ОН НАС ЈЕ ПРВИ ВОЛЕО“ у нашем облику и са свим нашим
ограниченостима које је чак и прикривао. Прикривајући судбину грешног и
издвојеног човека, а притом сама не грешећи нити се делећи, божја љубав нам је
утрла потпуно нов пут: пут посвећења.
А то је супротно од сублимације која није ништа друго него варљиво бежање из
стварног живота.
Тада вољење постаје позитивна делатност и
претвара се у чин преображења. Ерос је настојао да закорачи у бескрај. А
хришћанска љубав је послушност у садашњости. Јер волети Бога значи слушати Бога који нам заповеда да љубимо
једни друге.
Шта значи: Љубите непријатеље своје? То значи напуштање себичности, оног ја обузетог жељом и мучнином, то значи
смрт усамљеног човека, али и рођење ближњег. Онима који га подругљиво питају:
Ко је мој ближњи?, Исус одговара: То је човек коме сте потребни.
Од тога тренутка сви односи међу људима
мењају смисао.
Нови симбол Љубави више није бескрајна
страст душе у потрази за светлошћу него је то сада брак Христа и Цркве.
Тиме се мења и људска љубав. Док су је
пагански мистичари узносили и од ње чак правили бога, али је истовремено и
поклањали смрти, хришћанство је поставља на њено место и посвећује је браком.
Таква љубав, замишљена по слици Христове
љубави према Цркви (Посланица Ефесцима,
5, 25), заиста може да буде узајамна. Јер она воли другог какав он стварно јесте – уместо да воли представу о љубави или смртоносни
заносни плам. („Боље је женити се и удавати него горети од страсти“, поручује Свети
Павле Коринћанима.) Осим тога, то је срећна љубав – упркос замкама греха – јер
она, у послушности, на овом свету доживљава пуноћу.
Д.
де Ружмон, Љубав и Запад, превео с
француског Милан Комненић, Службени гласник, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар