АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Стварност и језик

Као виду – мрежњача, као глас – грлу,
Први дрхтај - срцу, ко број што је - уму
заклео сам се: вратићу дар свој - њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, - 
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље. 

Зашто учих скриптар - да се не савија,
Лук - да се извија, птице - о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља! 

1965.

Препевао Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com