„Критичар објашњава идеје идејама, што
је оправдано, снове идејама, што може бити корисно. Али он заборавља преку
потребу да снове објасни сновима“, вели Башлар. – Не верујем да то што Башлар
жели може бити улога критике, па ни, још шире, улога ма ког разговора о
поезији. Има једно правило које није произвољно: ко пише о комичном, не сме
писати комично, ко пише о трачичном, не сме писати трагично. Ко пише о сновима,
не сме истовремено и сањати. Могуће је да је то један од разлога зашто се о
поезији – у то сам дубоко убеђен – уопште на да писати. Снови су оно
индивидуално у нама, а дискурзивна мисао генерална. А опет, свест људска иде од
снова ка мислима, од симбола ка појмовима, а како су појмови увек ограничење,
увек се враћамо сновима – поезији. Отуд је и тешко поставити границу између „снова“
и идеја, поезије и – у најширем значењу – философије. Мисао о човеку непрожета
поезијом, математички је можда тачна, али сува, поезија ненатопљена мишљу је
плитка. Не знам да ли таква постоји. Одјеци речи у нашој глави чудно се
укрштају.
Да ли оно што песници казују ипак ваља
назвати сновима, не знам. У извесном смислу, нико буднији од песника, нико
присутнији своме добу, везанији за њега. Поезија је глад за животом, а живот,
прави, неправи, само је садашњост, тренутак који се живи и тренутак који се
слути; већ по самој природи Речи коју је позван да казује, песник је судбински
везан за заједницу и, ако је политика брига за полис, он је по позиву
политичан. Што за песника значи да је идеал да политике у политичарском смислу
не буде. (...) Но и уколико је поезија казивање снова, специфично песничка
работа није да сања, већ да казује снове, а то је ипак занат мукотрпни, та
брига о бити или не бити речи, занат који захтева много мудрости, много
размишљања, па и лукавства, Не, ни поезија ни песник се не могу одрећи идеја.
Музе помажу само онога ко се и сам помаже. Што значи да не само у оном што се
казује, већ и у послу да се каже мора бити идеје. „Поезија не сме бити само
страсна, сањалачка, ћудљива експлозија, нити насилна, хладна мајсторија, она
мора настати истовремено из живота и из строгог разума, из осећања и из буђења“,
вели Хелдерлин.
Да нема поезије без снова, то сви
знамо. Од интимног сањарења па до великих снова генерација, човечанства, оних које
су Стари називали именима Лепо, Добро, Правда, мистици Љубав, револуционари
Слобода, Једнакост, Братство, тим чудним стварима које можда и не постоје, а
без којих се на крају крајева не може. Платон, први систематичар тог
непостојећег а делотворног, морао је да га стави на небо, јер никако није
успевао да га фиксира међ људе, мада му је било јансо да без тога људи не би
били људи, не би могли ни постати ни дуже опстати. Због тога су поезију,
поезију у ширем смислу, речи човека – о човеку, многи називали свешћу
човечанства, свешћу али и савешћу, јер једно без другог не иде, јер ваљда није
случајно да су те две речи у ствари једна иста, и код нас (свест – с / а вест)
као и у многим другим језицима.
С.
Марић, одломак из есеја „У предворју Хелдерлинове поезије“, О Вијону и Хелдерлину, „Службени гласник“,
2009.
Нема коментара:
Постави коментар