Упијајући у себе културу, човек поима уметност у
целини. Мени се чини, да су све уметности које постоје на свету, повезане са
поезијом. Чак и сликарство, чак и музика. Али музика је највиша уметност, јер
ништа осим себе не изражава. А поезија је уметност осећања које заступа разум,
уметност мисли које заступају осећања. Ако је на тасовима (разум – осећање)
један тас изнад другог – поезија је угушена, дисхармонија надјачава у песми све
што је у њу смештено и она се сама руши. Као што је у скулптури важан принцип
равнотеже масе, тако је и у поезији важан принцип равнотеже лексичке масе. За
то су имали сјајан осећај Баратински, Ахматова, Аненски. Музика штеди на
логици. На тај начин је и соната логична. Слично сонати, логичан је сонет. Они
су логични логиком уметности.
У поезији делују посебни закони: она долази у
таласима. Постоји некакви временски ритмови и није познато шта их одређујуе.
Постоји време за поезију и време за прозу. Час успон, час пад, успон, пад. Ми
желимо новог Пушкина – али геније долази да затвори врата епохе, уневши у своје
стваралаштво све што су његови претходници створили својим талентом.
Ја говорим о поезији јер је она мој живот. И ја знам
да у поезији делују закони слични законима живота. Та друга реалност нам даје
могућност и начин целовитог опажања стварности. Једном су ме питали да ли могу
песме да предскажу судбину песникову, да на њу утичу. Знате, могу. Чудно, али
могу. Песникову осећајност претиче његова свест. Поезија каткад не само да
предвиђа судбину, већ и утиче на њу.
***
Људски разум смешта у своје границе Васелену. И
ако светска култура постане део вашег
живота, ваше личности, ако је она ваш дом, ваш начин живота, ваша
свакодневница, ви самим тим у себи накупљате човечанство, у вас улази
човечанство.
Култура човеку даје разумевање не само сопственог
места у савремености, већ установљује још ближу везу између најразличитијих
епоха. Знам да бих могао да се нађем – потребно је само да пожелим – у било
којој епохи, на било ком месту на свету, и то путем поимања. Јако волим грчку
драматургију, лирику, еп. „Илијада“, „Одисеја“ за мене су свете књиге.
Нехотично почињеш да се осећаш савремеником онога што се тамо догађа – друкчије
и не може бити. Како бисмо иначе могли, према томе, да имамо некакав однос?
Захваљујући култури ми, као глумци, живимо хиљаде живота – и проналазимо себе.
Али, све долази временом. Ми се упознајемо са
уметношћу, мењају се наше привржености. Песници мог детињства били су
Љермнотов, Њекрасов и Григорије Сковорода. Песници моје младости постали су
Баратински, Тјутчев, Фет, Ахматова. Они су остали и песници моје зрелости и
старости. Са четрнаест година веровао сам да треба писати песме са античким
темама и античким строфама: хексаметром или сапфичком строфом. Чинило ми се, да
је у томе – чистоти форме, јасноћа мишљења. Затим сам јако волео Блока. Саживео
сам се са његовом поезијом, дисао сам је. И одједном сам осетио као неки ужас
пред „Тако, забиј мој анђеле јучерашњи, у срце оштру француску штиклу“. Не
могу. То није моје.
Арсеније Тарковски, Живот као откровење (одломак)
Превео: Александар Мирковић
Извор:
Журнал «Отрок.ua» № 2 (74)
http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html
Преузето
са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар