Свако питање о смислу је питање о будућности! A о њој није могуће имати никакво знање, јер је све наше
знање (искуство) засновано на сећању: о ономе што смо доживели (сећање на доживљај, на
осећање, на слике маште); сећање на оно што смо чинили (сећање на чин, на
подвиг, на опасност, експеримент итд.)
То сећање (искуство) може
нам помоћи само да очувамо или поновимо
оно чега се сећамо (или да то избегнемо). А посебно: дa сачувамо континуитет (идентитет) оног до чега нам је стало ... ако y томе
до чега нам је стало (па и до нас самих) видимо (тј осећамо, видимо y машти!) неки смисао!
Осећати смисао опстанка
нечег – значи: волети то нешто или
неког, ценити, поштовати.
Смисао нечег је могућ само y нашем осећању смисла... У томе осећању
смисла је и смисао слободе – и знања (искуства) којим човек (у чину слободе)
може да се послужи као пројектом понашања, чувања континуитета, жртве за оне
које волимо, (или употребе, трошења, разарања у чему не видимо смисао
опстанка!)
А осећање смисла
је живо, јасно и свесно само својом маштом
(маштом осећања): визија смисла је осећање
смисла, а осећање смисла је маштовно
виђење и свест о смислу нечег.
Ми смо већ говорили о
томе да је тек Христос открио смисао
вере у Бога, смисао битија (постојања) Бога, смисао човекове заједнице, са
Богом, тј. Цркве. Јер и Сатана зна да Бог постоји, али Сатана нема осећање смисао постојања Бога! Па тако ни смисла
завета, заједнице човека и Бога. Зато не воли Бога; он је Непријатељ (Враг)
Бога! А са Логосом – смислом постојања
Бога и човека – Христос указује на то да је суштинска сила живота у осећању
вере а не у знању. Зато теологија
није знање, него благодатни дap, надахнутост Духом Светим који је сила
живота јер је сила благодати, осећања,
„надахнућа”! Осећање љубави (смисла)
је могуће само као дap Духа Светог!
као „надахнуће".
Ж. Видовић, „...и
вера је уметност!“, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд,
2008.
Нема коментара:
Постави коментар