АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Извор надахнућа је сећање на Доброту и Љубав

Деца А. Тарковског: Андреј и Марина 

Наша реч – није само реч. Изговорите је – и она ће почети да живи свој живот, повући ће за собом, као снежна лавина, мрежу поступака, коју више не можеш да покидаш. Ваздух, који дишемо, саткан је од речи, и за сваку отровну реч плаћамо комадићима својих плућа. Животодавни ваздух уметности је доброта. Извор надахнућа за мене је увек – сећање на доброту и љубав. „Ништа велико се не може учинити без страсти“. У нечему ћемо успети само ако то чинимо са љубављу. Човек се може у потпуности остварити само ако се бави послом који је сродан његовој души. Када сам имао седам година, пријатељ мога оца, Афанасије Иванович Михаљевич, открио ми је Григорија Сковороду. У Украјини, у XVIII веку, живео је песник и филосф, „старац“ су га звали, старац Григорије Савич Соворода. Имао је учење о сродству. Оно је гласило: сваки човек треба да ради оно што осећа да му је блиско, и ништа друго. Верујем, да човек треба да чини оно што је својствено његовим унутрашњим убеђењима. Моји најдражи стихови (може бити да нису најбољи) су они, у којима сам у потпуности изразио свој однос према свету, према предметима, према осећањима људским.

Песници су мајстори живота. Они стварају свој свет, али кроз њихов свет, паралелан нашем, живот открива себе.

Оживљавајући у мом сећању, умрли хероји литературе и историје, постају моји сабесединици. Клањам се Јованки и мрзим Орлеанску девицу због неуравнотежености и необузданости, не волим осветољубиву и љубоморну Херу са њеним карактером куварице – и тако ми је пријатно међу херојима Жуковског, старомодно учитивим, успореним и искреним.

Шири се круг мојих сабеседника, вуче ме за собом, носи ме поплава сећања напред, тамо где се сливају „било“ и „није било“, „јесте“ и „биће“. Сећање повезује прошло и будуће. Моја сећања – снови су о њему.

У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном, са сваким изумрлим занатом. Идем да будем кажњен заједно са Јованком. Ја странствујем с Григоријем Сковородом. Ја удишем мирис љубичице моје маме…

И то ми се снило, и то ће ми се снити
И то ће се мени још каткад приснити,
И поновиће се све, и све доваплотити,
И што видех у сну, и ви ћете уснити.

Арсеније Тарковски, Живот као откровење (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: Журнал «Отрок.ua» № 2 (74)  http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com