Постоји
време кад се ћути и време кад се говори.
Књига проповједникова 3, 1-9
Постоје слојеви
људског искуства до којих реч не досеже.
Песник добро вели: “Предели
наше крви остају без имена.“ „Таласање крви, јаки откуцаји срца.“ „Срећан је
онај ко је ћутке био песник.” Зато мистици нерадо говоре: ћутљива браћа не могу
да разоткрију непреводиве дубине свога искуства. Оно битно догађа се док ћуте.
Немоћ говора о тајни речит је говор тајне. Још је Аристотел запазио да у таквим
приликама није мудро било шта рећи, може се само прстом мицати. Сваки говор о томе само
је грешка више. Кад се искуство преводи
у речи увек се догађа нека издаја. Мистик не губи интерес за тајну која
никад неће прећи у језик. Има више разлога
да не говори него да говори. Може само да слегне раменима, што значи: ово је
нешто о чему не знам ништа. Морамо
волети оно што смо учинили јасним и обожавати оно што је и даље нејасно.
Знамо да је М. Ганди
одредио себи дан ћутања, што је и
иначе чест обичај код многих источних народа, како би своју телесну, душевну и
духовну енергију усмерили ка вишим вредностима.[1]
Исто је
са суфистима, тихој браћи која,
свесно или несвесно, следе савет староегипатске и хиндуистичке верске традиције:
„Ти неизрециви, неисказиви, чије име може исказати једино Тишина.“ Постоје
монашки редови заветовани на ћутање, иако кршење завета није ретка појава: држати
језик за
зубима најтеже је остварива победа.
Али, по правилу, монашки живот протиче у молитви, тиховању (исихазам), самоћи и
ћутању у својим малим ћелијама. Све то само је подсетник на Будино ћутање, на
проповеди Јована Крститеља у пустињи, и на Христово проповедање на почетку његовог кратког
живота. Он је провео четрдесет дана у пустињи пре но
што је најавио радосну вест. Одлазак у пустињу само је метафора за усамљивање: човек у маси не може срести себе. Одлазе далеко од људи да би богу и
себи били ближи. „Монаси су у пустињи, али
пустиња није у њима” говорио је и писао Франц Кафка.
Осамљивање је нека врста раскида с навикнутим и
свакодневним односима, како би се успоставио нови начин мишљења, осећања и
живљења: тихи боравак у самом себи, за разлику од бучног живота трга. Није свака самоћа плодна: самоћа је вредна тек кад
дође до свести о себи, самоћа испуњена питањима. Усамљеност која себе држи изабраном, насупрот
духовима уморним од световних навика. Пророк Исаија говорио је: „Твоја ће самоћа процвасти“. Повлачење у пустињу, манастир или неки забачени и заборављени
кутак заправо је део једног друкчијег културног обрасца, повезаног с потребом
одвајања од друштвене средине с циљем личног усавршавања и долажења до
надличних истина, вредности и норми. Понекад оно духовно може расти само у
самоћи. Не можеш да будеш светац а да у
исто време обожаваш овај свет форми и норми. Светац осећа да само у себи може пронаћи бољи свет,
мирнију и удобнију стварност. Карл Јасперс је приметио: “у њему је и она мирна
ведрина једне утемељене самосвести”. Он је борац против духовне пустиње. Помало страда од
свакога, па не жели да сретне никога, осим бога јединога, у безгласној молитви
Молитва у тишини има већу
моћ од молитве наглас. Ћутањем се
изражава нешто што се на други начин не може исказати: зато је у свакој вери
мистично искуство изузетно значајан чинилац. У љубави према богу и ближњему свему
нису потребне речи. Није љубав само осећање, она је узвишени пут сазнања истине. О томе сведоче мистици, свеци и песници свих времена.
Ако се гледа споља, онда ћутање изгледа
као дубока усредсређеност, “сабраност ума и срца”[2], боравак у себи, замишљеност, окретање од спољашњег
света ка унутрашњем искуству са собом. Света тишина односи се на оно унутрашње
а не на спољашње, на
субјективно а не објективно, на апсолутно и тајновито на идеални свет
вредности,[3] „које увек трпе када
их људи спроводе у живот.” Први степен
тишине је умиривање чула и разума од спољашњег света; тишина као ућуткивање
самога себе. Поново је рођен онај ко је упознао себе окретањем
од спољашњег света: да би чуо глас бога у себи, он мора да
утихне, занеми, заћути. „Тихо славимо тебе, о Господе. Када је свуда владала тишина и ноћ хитала својим
путем, Твоја је свемоћна реч, о Боже, пристигла с неба.”
Понекад тишина-ћутање
говори више но што запажају сва наша чула и наш разум. Зато сваки покушај да се она изрази речима или појмовима значи
умањивање њене вредности и вишеструких значења: ћутање као чување тајне,
ћутање као знак немоћи да се тајна изрази у речима, ћутање као тихо самовање
тамо где се не говори из срца и искрено,
ћутање као одевање почасти неизрецивом, ћутање као мудра тишина у којој се
наслућују битне ствари које се опиру говору, ћутање као чекање да се други
искрено отвори, ћутање као одлука иии се човек затвори пред неискреним говором
другог, ћутање као прикривање душевне и духовне празнине, ћутање као додир на
близину или “доспевање до другог", ћутање
као прећуткивање, ћутање као извор сазнања, ћутање као облик изражавања
најдубљих искустава, ћутање као одавање почасти жртвама и умрлима, ћутање као тишина испуњена смислом, ћутање као
припрема за духовни раст.[4]
Немој да говориш с оним ко не уме да ћути. Онај ко не уме да мудро ћути вероватно не уме ни да
лепо говори. Наш народ каже да мудрог уста чувају. А
стара кинеска изрека потврђује: “Дубока река тече мирно, мудар човек говори тихо!“ Он је као тихи океан на
свом дну, смирен и непокретан:
своје поруке одашиље тихо, као цвеће своје мирисе. Говори само кад су твоје речи
вредније од ћутања. Онај ко ћути и пажљиво слуша другог
сигурно није површан човек: он се отворио
за нешто
што му недостаје, за нешто друго-ја-чије. Богу смо ближи кад ћутимо него кад о њему говоримо. Док ћутимо ми слутимо тајну која се не може превести у речи. Ономе што је
неизрециво одајемо поштовање ћутањем.
Морамо бити свесни да у истину спада оно што је речено и оно што није речено,
то јест оно неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда
битнија од свега реченог о чему се мора сведочити ћутањем. Изрециво
и неизрециво заједно
чине наше искуство, па подједнако можемо веровати и ономе ко говори и
ономе ко ћути. Нешто изрециво упућује на
нешто неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда битнија
од свега реченог – на људске границе
изражавања. Целина је неизрецива, а ипак се све изрециво распоређује
унутар ње: „неизрециво у потрази
за својом речју” (Х. Кортасар). Што год да се каже само је делић целине, њен
тренутни блесак. Човек не би требало да
жали што ћути, јер тако не сведочи против себе и не прави противнике и
непријатеље. Пабло Неруда је написао песму „Свиђаш ми се кад ћутиш”. Ако се ћутањем одашиље нека порука, онда то значи да
је у ћутању садржано неко значење, па ћутање и говор заједно чине целовиту
слику људског општења. Говор и ћутање,
супротности које су биолошки и психолошки дате, могу се допуњавати, али и
сукобљавати. Нама треба много разговора
и још више ћутања. Православна вера одавно негује култ живота у тишини и
самоћи Манастири и ћелије монаха јесу тиха места за сабирање и преиспитивање у
сврху снажења своје вере и бистрења свога искуства – „обрађивање властите душе". У splendid isolatin (сјајној усамљености) монаси се моле не само за своје,
него и за наше спасење.
Ђ. Шушњић, Огледи
о скривеној страни ствари, „Службени гласник“, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар