Категорије

недеља, 11. јун 2017.

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ, Истински уметник увек служи бесмртности


   
Андреј Тарковски пред огледалом 
 Уметност је по природи аристократска, и природно селективно утиче на публику. Јер, чак и у својим „колективним“ облицима изражавања, као што су они што их захтевају позориште и филм, њен утицај је ограничен дубоко унутрашњим осећањима сваког појединца који дође у додир са делом. И што је више дата особа погођена и покренута у овим осећањима, то ће значајније место дело имати у њеном искуству.
          Аристократска природа уметности, међутим, не ослобађа уметника одговорности према својој публици, па чак ако хоћете, и много шире, према људима уопште. Напротив: због изузетне свесности о времену и свету у коме живи, уметник постаје глас оних који не могу да уобличе или изразе своје виђење стварности. У том смислу уметник је заиста vox populi. Због тога је он позван да служи свом таленту, што значи да служи људима.  
Не могу заправо да разумем у чему је проблем уметника са такозваном „слободом“ или „недостатком слободе“. Уметник никада није слободан. Ни једној скупини људи слобода не недостаје више него уметницима. Уметник је ограничен својим даром, својим позивом.
Са друге стране, он има слободу да бира хоће ли остварити свој дар колико год је то могуће, или ће продати душу за тридесет сребрњака. Зар нису наизглед махнита трагања Толстоја, Достојевског и Гогоља била подстакнута свешћу о свом позиву, о улози за коју су наименовани?
Исто тако сам уверен да нема уметника који би стварао са циљем да испуни своју личну духовну мисију уколико би знао да никад нико неће видети његово дело. Па ипак, у исто време, док ствара он мора поставити заклон између себе и других људи, да би се заштитио од испразне, тричаве тематике. Јер једино потпуно поштење и искреност, спојени са знањем о властитој одговорности према другима, могу осигурати испуњење стваралачке судбине уметника.
(...)
Уметност, као што сам рекао раније, утиче на осећања људи, не на њихов разум. Њена улога данас, као што је одувек и била, јесте да преобрази и размрда људску душу, да је учини пријемчивом за добро. Када одгледате добар филм, посматрате слику, слушате музику (претпостављајући, наравно, да је то „ваша“ врста уметности) ви сте разоружани и занесени од самог почетка – али не пуком идејом, не чистом мишљу. У сваком случају, као што смо већ казали, идеја великог дела увек је двосмислена, увек има два лица, као што је то рекао Томас Ман; увек је многострана и неодређена као и сам живот. Услед тога аутор не може да рачуна да ће дело бити схваћено само на један нарочит начин и у складу са његовим властитим опажањем. Све што он може да уради јесте да представи сопствену слику света, како би га људи могли видети његовим очима, били испуњени његовим осећањима, сумњама и размишљањима.
(...)
Уметник не може и нема права, на неки апстрактан, уочичајен ниво због погрешно схваћене представе о лакшој приступачности и бољем разумевању. Када би тако радио, само би допринео пропадању уметности – а ми очекујемо од уметности да цвета, ми верујемо да за уметнике још увек има неначетих извора да их откривају, као што у исто време верујемо да ће и публика имати све озбиљније захтеве... У сваком случају, то је оно што желимо да верујемо.
Маркс је рекао: „Ако желиш да уживаш у уметности, мораш бити уметнички образован“. Уметник не може разумљивост поставити себи као посебан циљ – то би било исто толико апсурдно колико и супритно: да покуша да буде неразумљив.
Уметник, његова творевинаи његова публика су недељиво биће, као један организам повезан истим крвотоком. Уколико дође до неслагања између делова организма, то онда захтева стручни поступак и пажљиво руковање. Ништа не може штетније утицати на публику од срозавања критеријума у комерцијалним филмовима или продукцијским стандардима телевизије; ово публику квари до неопростивог степена, не допуштајући да се доживи права уметност.
Ми смо готово у потпуности изгубили из вида лепоту као мерило уметности: другим речима, заборавили смо на тежњу да се изрази идеал. Свако доба је обележено трагањем за истином. И ма колико страшна била та истина, она ипак доприноси моралном здрављу земље. Признавање те истине је знак здравог доба и оно никако не може бити у супротности са идејом морала. Покушаји да се истина прикрије, заклони, држи у тајности, извештачено постављање истине наспрам искривљеног моралног идеала под претпоставком да ће потоњи учинити да се из очију већине уклони непристрасна истина – може значити само то да су идеолошки интереси заменили естетски критеријум. Једино веран приказ уметниковог доба може изразити истину, као супротност пропагандном моралном идеалу.
То је била тема Андреја Рубљова. На први поглед изгледа као да сурова истина о животу, како га он види, упадљиво противречи хармоничном идеалу његовог дела. Кључни проблем је, међутим, тај да уметник не може изразити морални идеал свог времена уколико не додирне све његове живе ране, уколико их и сȃм не доживљава и од њих не пати. На тај начин уметност поражава грозну, „недостојну# истину, препознајући је јасно онакву каква је, ословљавајући је у име свог властитог узвишеног циља: таква је улога додељена и Рубљову. Јер за уметност се готово може рећи да је религиозна по томе што је надахнута посвећеношћу вишим циљевима.
Лишена духовности, уметност одгаја у себи своју властиту трагедију. Јер макар и само зато да би могао препознати духовну празнину времена у коме живи, уметник мора поседовати особена својства мудрости и разумевања. Истински уметник увек служи бесмртности, трудећи се да бесмртним учини свет и човека у свету. Уметник који покушава да досегне апсолутну истину, који због споредних занемарује универзалне циљеве, може бити само слуга оном пролазном у времену.

А. Тарковски, Вајање у времену, Уметничка дружина Аноним, 1999.

Нема коментара:

Постави коментар