Испитујући
природу, рецимо воде, хоћемо ли јој тиме отворити нове изворе? Тако и о Поезији
можемо корисно говорити оставив је неприкосновену, а тражећи могућност да се
она што чистијом оствари. (Јер хоћемо ли крупнији цвет, онда биљци растресемо
земљу.) И не дирајући, дакле, у њу отклонити што је чини нечистом и непотпуно
израженом; а, као најпрече, обелоданити лажи које ометају да се она у пуној
мери прати. Јер вредност силе расте
са све већим обиљем њеног дејства.
Нека
се не заборави: Поезија је једна, поетике безброј многе, и за сваки случај
друга, али са истоветном сврхом, да се сила што моћније ослободи и што
потпуније оствари у свој облик.
Постојање
касте поетичара тиме се не да правдати, јер је у природи ове ствари да сваки
творац буде свој рођени законодавац. Али ако ли ко, ради забаве, из
многобројних сличних и направи врховни закон, то се Поезије ни најмање не тиче.
Спољни налог за њу је у суштини непријатељски; она га се чува као живо од оног што би му донело смрт. Поезија за владе
академизма, није ли болесник који се сав лекарима предао у руке?
Негативно
дејство посредника: Је ли позив жене нероткиње, или мајке, да се залаже за
дете? Шта ће онда посредник између онога који је даје и онога који прима
Поезију? Не покреће ли га, није ли на дну његове делатности отровна жаока
неплодности? Друго је не осећати поетски нагон у себи: тима је Поезија храна,
они гладују за њом. А сасвим друго осећати га у немоћи оплођења: ти се ставе
између даваоца и прималаца, и што су сами немоћни дати, бајаги тумаче свету; у
ствари, по нагону зависти заплећу и муте, те су реакција неплодности на плодност.
А често се осмеле и самим даваоцима поповати. Има ли, међутим, смисла да
регулатор буде ван мотора, и није ли сушта истина да се ту покрет рођеном
снагом умерава?
Поезија
је да прожме, а не само додирне. И можда би начело самоваспитања за Поезију
могло овако гласити: без трунке утицаја посредника, дугим и непосредним
примањем пронаћи према њој лични угао најмање отпорности.
Има
је ослобођене и неослобођене: y руци која ван забране додирује Беатовог анђела,
то је неослобођена; а ослобођена – y анђелу. Непојмљив закон: чин ослобођења истовремен
са заробљењем у облик. Као душа еманујући, да се тиме оваплоти y надтело. Иза
тога веза је нераздрешима. Колико ће трајати Рембрантова Поезија? – Колико ланена влакна његових слика. Живота ту после
смрти нема; пропаст материјалног повлачи нестанак духовног. Taко и отац наново
умире смрћу неплодног потомка
Песничко
надпоштење: Ништа с предумишљајем. Почетним откровењем у све нова, и свако да
садржи клицу даљег, да му буде пророчанство,
и тако на све дозиве исти одјек да се огласи. И заборавив себе, да своја рођена
снага не дела правцем „тако хоћу ја“, већ „тако мopa“
Градиво
за Поезију хомогено је. То не значи
да се исто жито пожње, самеље и умеси. Баш ту се огледа моћ: јер чему најшири
захват најбогатије жетве кад жрвањ остане немоћан самлети? А све је у томе. И нису
ли можда најмоћнији који нам од чкаља, гљива и ваљда покојег зрна пшенице умесише
племенити хлеб! Јер снага према себи тражи отпор, и сва утрошена значи сва
испољена. Не треба се, дакле, варати: без млевења нема хлеба.
Кад
је реч о стилу, ваља имати на уму: Покожица је само граница рашћења, тренутак
сазнања сржи да би ма и за длаку даље било лаж, јунаштво зауставити се где
престане домашај жиже. Но зарад чистине, боље да се та реч укине, јер њоме
снабдевени ковачи шарених лажа најлакше се ушуњају у Поезију.
Сноб:
Оличење лажи према самом себи, најтежи случај где лаж као елеменат улази. Сноб,
на пример, слуша Бетовена, и не чује га. Нема ни кад, јер лако је чути га, то може
свако с ушима; а само он, сноб, видећи и мислећи Бетовена, никад га не чује. Ту
је чвор.
Укус:
Лаж се заодене обликом истине; онда је најопаснија. Случај са латинским укусом.
Напослетку нека се остави женама, кад је реч о моди. Али је смешно, кад неко
пружа драгоцени поклон, испрсити се и примити. Чему то стално истицање свог
цедила кад, што је за примање, безусловно се и у највећој могућој мери мора
примити? И зашто баш укус? Као да има отровне и хранљиве Поезије; а укуси
будући лични, дакле разни, Онда што је овоме овако, ономе је онако, и сличне
глупости. У ствари укус је нужно један за све. А пометња је отуда што многи,
преварени и заведени лажном поезијом, не пречисте се да приме истинску, и онда
своју застрањеност, своје несавршенство припишу себи у заслугу и то крсте
својим личним укусом. Није ли то жалосно признање да се неће или не може ићи
даље путем истинског усавршења себе?
Однекуд
постоји тежња да се занавек растављено споји. (Могућности остварења Поезије
речју, тоном, обликом, све се чистије одвајају и удаљују једна од друге.) Уображава
се да је тројици, песнику, сликару, музичару, могуће сваком са своје стране и
својим средствима сарађивати на истоветном остварењу. Ради, макар и привидне,
органске везе једном се да вођство. Уистини, свако вођен својим нагоном даје нам истовремено три остварења. А има ли чулне
могућности да се она истовремено приме? Међутим, много чешће деси се ово: Један
отме маха, остали се снизе до жалосне улоге илустратора. То се онда назове
целином. Или, што је најгоре, сваки куртоазно помишљајући на другог, остави му
маха, и као по договору, заједнички пропусте што је главно, те до остварења и
не дође. И сва мука ради тога да се гледаоци ·слушаоци доведу y двочасовну
чулну неприлику, ако су неискрени према себи те не зажмуре или не запуше уши. У
томе је несмисао опере.
Игра
је сасвим друго: коренита, магична, тамна. Музика ту бије из праизвора, из
тела. Тек тада видети истоветно буде што и чути.
За
причест спрема се постом и молитвом. А за музику чиме? Већ је светост моћи је
примити, већ први корак у храм тек наслућене апсолутне религије. Обамрети чулима и као сва моћ да се на ухо, једино
будно, пренесе, и оно једини прималац да буде, јер њиме најкраћи, најнепреварнији
пут је откровитесљских саопштења тоном.
Умеша ли се око, онда се удари у несмисао и беспуће. Ко зна, можда није далеко
време кад ће се и од саме примисли на то запети као пред обесвећењем.
Тако
исто нека се чистим виђењем прими ликовно остварење Поезије. Јер, на крају
крајева, не своди ли се све на ово: Дубина, богатство чулних сазнања ретких
појединаца изражено да се подари свету. Те кад се овај обраћа уху, онај оку,
зашто их онда и не примати само одговарајућим чулом? И да на свету нису
настајали откровитељи, колика би данас била моћ осећања лепог?
Јесте,
све се разгранало из једног. Али на извеосној тачки разграналости зашто тежити
здружењу са суседном граном кад подмлађујући сокови из заједничког корена бију
кроз њих смером све веће одвојености? А ради првобитно целог је ли могуће до у
корен се повратити?
Хумор:
Узан се обим даје овом појму, а можда није смелост баш y хумору наслутити најчистију
природу односа између песника и света. Имати топлине за све, предигра је оплођења
од сваког додира. Шта мари ако је много смешног и ружног y свету кад песник
надмећу своје природе одговори симпатијом и онде где је просечан одговор поруга
и гађење. Сажаљење није на овој чистини: ја неповређен жртвујем се повређеном,
делим с њиме бол, али свестан да то не морам: ма и несвесно, дакле, очекујем
награду. Међутим, песничком надљубављу најплеменитија бивања до заборава
излијемо из себе на љубљено, y дивној самообмани да нам се отуд дарује што
уствари сами дадосмо. Тако се лична моћ
распростре до свемирског опсега, и свет буде само супротни пол за племенита
оплођења. И не у идејама и намерама, већ у хумору, песничкој надљубави према
свету, ваља тражити високу етику Поезије.
Ликовно остварење:
Понирање у тајну материје и облика, откровење виђењем. Чиме да се оствари? Неоспорно средствима која непосредно
делују на око: материјалност, уобличеност. Јачини нагона адекватно одговори
густина пронађеног теста, које мада који пут до лудила конкретно, и мада комплексно,
делује једноставношћу и вантелесношћу флуида. Онда у одсудном тренутку једна
округлина, или негде искривљеност, или оштри прелом, буде судбоносно за процес
свег уобличења, те сва брда, људска обличја и куће и дрвета, истим законом
саздани, наличе као рођена браћа и сестре. Можда се има само једно откровење и
y обнављању њега можда се остане довека, и то буде вјерују свих остварења. Ово
је морао наслутити ко год је видео само по два платна, рецимо, Леонардова,
Ботичелијева, Рембрантова.
Суштина
обнављања: Истоветно поновљени покрет знак је одсуства живе силе. Има оштрица
која се после сваког остварења иступи. За нови бој онда се наоштри оружје,
иначе даље победе нема. Или овако: Неко се извешти у прављењу обуће. То је
мајстор. Ако сад, пред кожом коју ваља кројити, тај наједном осети узбуђење почетника,
ципела ће му бити уметничко дело. То непојмљиво заборављање савладаног, вечито
почетничко неискуство и увек савлађивање све нових отпора, знак је сталног
присуства стваралачке моћи.
Остварење
речју: Апсолутне Поезије речју до изненађења је мање но што се мисли, јер овде Поезија се оствари
говором, инструментом разума и логике. (Пробије кроз реч, те два и два четири
буде песма, те и сама логика буде десиметрисана, померена из статичког момента
разума.) И ма шта се приговорило, данас је натчовечански напор песнички.
Проговорити. Није ли то, на инструменту за сваки дан, имати моћи да се
божанским тоном засвира? И да би чудо још веће било, који пут врло је незнатна наоко разлика између обичне и
Поезијом високо потенциране те исте фразе. Нити вреди што су правила ритмике
нађена, што је тајна слика ухваћена: Нови талас Поезије сваки пут друкше
поремети свакодневно, ситну реч помери, или јој значење извитопери, и довољно
буде. Наједном кроз малочас шкрипаво, кристално бистри звук зазвучи. Из
овешталих саобраћајних израза чудом се извије неслућена мелодија. Тиме нам се
отвара поглед уназад: Посигурно до с почетка је било да песма и мелодија
истовремено, из тог полета нераздвојно настану (народне попевке): у одсудном тренутку нешто се искаже усталасалим
гласом, у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз речи проструји
тајанствена сила, и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње. А што се
музика, нашав себи шире и чистије могућности остварења, издвојила из Поезије
речју, то не значи да ова и даље не носи у себи основно, али скривеније флуидно
бивање музике.
Без
колебања сме се тврдити: Најчистије, нajобилније, најмоћније Поезија се оствари
музиком. Другде, она је срж својом рођеном кором засужњена. Бивање ту, нужношћу
остварења, везало се, и што би да се музички вине, овде устаљено трепери кроз
привидно мировање облика у простору. Јер шта зрачи из Милоске Венере, шта
светлуца из тела, из тканина Веронеза, шта Ђоконду чини недостижно далеком, шта
растапа обличја Рембранта? Ликовно, дакле, остварити значи обликом и материјом
нужно везати за простор. Бивање ту је у
непомичној устрепталости екстазе из које се никад не поврати, и која y сваком
тренутку, и до конца постојања, остане равна самој себи. Тек у музичком, што је
у ликовном остварењу срж, као да настане у чистом бивању: нешто до усхићења и
ужаса блиско своје, а немерљиво разумом, надживотно догађа се, као да оно
најдраже и најтајанственије у живљењу, ослобођено настави тећи даље, ван
простора и времена, кроз област неприступачну разуму. И ко год је имао среће да
га однесе тим странама, није ли кроз њу, ма и за тренутак, осетио драгоценост,
апсолутног бивања, и у томе назрео врховну награду за страдања овог света?
Релативна
мерљивост: У Поезији једина могућа мерљивост је одговарајући степен реакције.
Ја, до савршенства израђен инструменат, којом јачином затреперим, толика је
мера. Али ни по чему не можемо сазнати да ли је и најсавршенији међу нама имао
толики обим осетљивости да прими целог или само део Бетовена, чија је надмоћ
можда жалосно деградована нашом мером. (Тако се наслути џиновска моћ божанства
бесконачно силно реаговати пред бесконачним током света.) Али је чудна моћ Поезије
да пречишћава онога ко је прима, да шири и појачава способност његове реакције
на свет. Па чак и онда кад осећамо да би за степен јаче трептаја допрли до
крајње границе, можда и помрачења наше осећајне моћи, као да нас копка
наслућење нечега што још нисмо успособљени примити. После сличног сазнања грех
је према самом себи оградити се својим личним укусом, или задовољити се неком
својом скученом импресијом, y самообмани да се ништа даље не може добити.
Тачка
белог усијања: Пред израслим није нам прва мисао, ни питање како? и од чега?
него, ово је то и то. Тако се свуда иза остварења грађење не види. У Поезији то
је тачка белог усијања. Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико
преобрази да се, првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ
нешто живо, доселе неосећено ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо
се лице у лице са чистим бивањем Поезије, које као да нам се без материјалног
средства и само собом саопштава.
М. Настасијевић, „Белешке
за асполутну поезију“, Есеји, белешке,
мисли, „Дечје новине“, Српска књижевна задруга, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар