НАИДУ САРОЈИНИ, Метемпсихоза

Каткад мислим:

кроз копрену постојâња

моја Душа жуди,

тражи

ону Љубав –

што не гасне;

па је ова ватра само,

жар пожара

у којем смо изгорели

у тренутку неком

давном.

У данима неким прошлим

као да сам све имао,

све добио што сад желим;

Душе наше, можда су се

тад састале

у звезданој некој ноћи

и стопиле

и нестале

са том ноћи

у сећање….осећање….

Безвремено Постојање.

НАИДУ САРОЈИНИ (1879-1949)

Препревао: Александар Мирковић

Извор: блог Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com