Истинско уметничко дело настаје „из
уметника“ на тајанствен, загонетан, мистичан начин. Разрешено од њега оно
добија самосталан живот, постаје личност, постаје самостални субјект који одише
духом, који води и материјално стваран живот, који је једно биће.
Оно дакле није равнодушно и случајно настала појава која такође
равнодушно пребива у духовном животу већ, као и свако биће, поседује даљу
делатну, активну снагу. Оно живи, делује и способно је за стварање описане
духовне атмосфере. Полазећи искључиво од овог унутрашњег ослонца треба
одговорити на питање да ли је дело добро или лоше. Ако је „лоше“ у форми или
сувише слабо, онда је та форма лоша или слаба да на било који начин призове
душевно треперење које чисто звучи.[1]
Исто тако у стварности није „добро насликана“ она слика која је исправна у
вредностима (неизбежне Valeurs Француза) или је на некакав начин скоро научно
подељена на хладно и топло, већ је слика добро насликана када живи пуним
унутрањим животом. Такође, „добар цртеж“ је само онај на коме се не може ништа
променити а да се тај унутрашњи живот не унушти, без освртања на то да ли овај
цртеж противречи анатомији, ботаници или било којој другој науци. Овде се
питање не састоји у томе да ли је нарушен спољашњи облик (увек дакле само
случајан) већ само у томе да ли уметник употребљава или не овај облик онако
како споља постоји. Исто тако, боје се не употребљавају зато што постоје у
природи у том звуку или не, већ зато што су у
том звуку нужне за слику или не. Укратко,
уметник није само овлашћен већ и присиљен
да са облицима поступа онако како је нужно
за његов циљ. Ни анатомија нити било
шта слично, ни начелно рушење ових наука није нужно, већ пуна неспутана слобода
уметника у избору његових средстава.[2]
Ова нужност је право на неограничену
слободу, која сместа води у преступ ако не почива на њој. Уметничко је право на
њу описана унутрашња морална раван. У целом животу (дакле и уметности) – чисти циљ.
И
посебно: несврховито праћење научних чињеница није толико штетно као њихово
несврховито нарушавање. У првом случају настаје подражавање природе
(материјално), које се може употребити за различите материјалне сврхе.[3]
У другом – уметничка обмана, која као грех гради дуги низ уобичајених
последица. Први случај оставља празном моралну атмосферу. Он је окамењује.
Други је трује и кужи.
Сликарство је уметност а уметност у целини није несврховито прављење ствари
које се расплињавају у празно, него једна моћ која је сврховита, која мора да
служи развитку и профињењу човекове душе – кретању троугла. Она је говор који на само себи својствен
начин прича души о стварима које су души
насушни хлеб, који она може да прими само у овом облику.
Ако се
уметност удаљи од свих задатака, тада се указује отворена рупа, будући да не
постоји друга моћ која може да замени уметност.[4]
И увек је у временима у којима људска
душа живи снажним животом и уметност животнија, јер се и душа и уметност налазе
у вези која је узајамна и која се усавршава. А у раздобљима у којима је
душа заглушена и запуштена услед материјалистичких ставова, безверја и из њих
проистеклих чисто практичних тежњи, настаје мишљење да „чиста“ уметност није
човеку дата за посебне сврхе већ је несврховита, да уметност постоји само ради
уметности (lʼ
art pour lʼ art).[5]
Овде је веза између уметности и душе напола обамрла. То се међутим брзо свети,
будући да се уметник и гледалац (који разговарају један са другим помоћу
духовног језика) више не разумеју и други окреће леђа првом или га доживљава
као опсенара, чија спољашња вештина и досетљивост задивљују.
Уметник
најпре мора да покуша да промени свој положај, тако да спозна своју уметничку
дужност, и, такође, у вези са тим и себе, и
да се сматра – не господарем ситуације већ слугом више сврхе, чије су дужности
прецизне, велике и свете. Мора да се повуче и задуби у сопствену душу, да
ту сопствену душу пре свега негује и развија како би његов спољашњи таленат
имао шта да одене и да, као изгубљена рукавица са неке непознате шаке, не би
био празан несврховит привид руке.
Уметник мора нешто да каже, будући да његов
задатак није овладавање формом већ прилагођавање ове форме садржају.[6]
Уметник у
животу није дете среће: он нема право да
живи без обавеза, он мора да се побрине за тежак задатак, који је често и његов
крст. Он мора да зна да свако од његових дела, осећања, мисли граде фини и
неопипљиви, али чврсти материјал, од кога настају нова дела, и да стога он није слободан у животу већ само у
уметности.
Из овога
само по себи следи да је, у поређењу са неуметником, уметник троструко
одговоран: 1. мора да врати дат му дар, 2. његова дела, мисли, осећања, као и
свакога човека, граде духовну атмосферу, и тако преображћавају или загађују
духовну атмосферу, и 3. ова су дела, мисли и осећања материјал за његова
стварања, која опет утичу на духовну атмосферу. Он није само „краљ“, како га назива Сар Пеладан, у смислу да има велику
моћ, већ и у смислу да је његова дужност велика.
Ако је уметник свештеник „лепога“, и ово
се лепо мора тражити кроз истоветно начело унутрашње
вредности које смо нашли свуда. Ово се „лепо“ може
мерити само на основу унутрашње величине и
нужности, која нас је до сада служила
увек и потпуно поуздано.
Један од првих поборника, један од првих душевних композитора у
уметности данашњице, који ће изнедрити уметност сутрашњице, Метерлинк, рекао
је:
„Нема ничег жељнијег на
земљи што би било жељније лепоте и што би се лакше пролепшало од душе... Збога
тога се мали број душа противи вођству душе која је предана лепоти.“[8]
И ова особеност душе јесте свето миро захваљујући коме је могуће
лагано, једва видљиво кретање духовног троугла напред и увис, које, споља
гледано, понекад изгледа заустављено, али које напредује и непрекидно је.
В. Кандински, „Уметник и уметничко дело“, О духовном у уметности (посебно у сликарству: са осам слика и десет
оригиналних дрвореда), превод с немачког Бојан Јовић, Esotheria,
Београд, 2004.
[1] Тзв.
„неморална“ дела су или уопште неспособнада призову треперење душе (тада су по
нашим одређењима неуметничка), или ипак проузрокују
треперење, при чему поседују неку врсту исправне форме. Тада су „добра“. Ако,
међутим, гледано са становишта овог духовног треперења, изазивају и чисто
телесно треперење нижега рода (како се то каже у нашем времену), из тога не би
требало извлачити закључак да треба презрети дело а не личност која реагује на
дело путем нижег треперења.
[2] Ова неспутана слобода мора
бити заснована на унутрашњој нужности (која се назива честитост). Ово начело не
важи само за уметност већ и за живот. Ово је начело највеће оружје истинских
надљуди против ћифтинства.
[3] Јасно је да ово
подражавање, ако настаје од руке уметника који живи духовним животом, никада
није потпуно мртво опонашање природе. Душа може да говори и да се чује чак и у
овом облику. Као супротан пример могу да послуже нпр. Каналетови пејсажи као и
тужно познате Денерове главе (стара Пинакотека у Минхену).
[5] Ово
мишљење је један од малог броја идеалних делатних чинилаца у таквим временима.
Оно је несвестан протест против материјализма који жели да свему нађе практичну
сврху. А ово сведочи даље о томе колико је јака и неуништива уметност и моћ
људске душе, која је животна и вечна, која се може пригушити али не и убити.
[6] Јасно је међутим да је
овде реч о васпитању душе а не о нужности да се у сваком делу на силу утисне
садржај или да се овај измишљени садржај на силу уметнички одене! У овим случајевима
настаје ништа друго до беживотни производ главе. Горе је већ речено: истинско уметничко дело настаје тајанствено.
Не, када уметничка душа живи, не треба
је подупирати мозгањем и теоријама. Она
може да искаже и оно што је уметник искусио сасвим кратко и нејасно. Унутрашњи
душевни глас говори му такође и која му је форма потребна и где је може наћи (у
спољашњој или „унутрашњој“ природи). Сваки уметник који ради на основу
такозваних осећања зна колико му се изненада и за њега неочекивано појављује
форма супротна оној коју је замишљао, како се „сама од себе“ природно поставља
на место претходне, одбачене. Беклин је рекао да право уметничко дело мора да
буде велика импровизација, тј. промишљање, изградња, претходна компензација не
смеју бити претходни степени кроз које је досегнут циљ, који се и самом
уметнику неочекивано указује. На исти се начин мора разумети и употреба будућег
контрапункта.
[7] Само
по себи разуме се да се под овим лепим не подразумева спољашње или унутрашње,
како се то показује на основу најшире схваћеног морала, већ све оно што на
сасвим неопипљивом облику профињује и обогаћује душу. Стога је нпр. у сликарству
свака боја унутрашње лепа јер свака боја проузрокује душевно треперење а свако треперење обогаћује душу. И
стога коначно све што је унутрашње „ружно“ може бити лепо. Тако је у уметности,
тако је у животу. И тако ништа није „ружно“ гледано изнутра, тј. у деловању на
душу другога.
Нема коментара:
Постави коментар