ПОЛ ВАЛЕРИ, Проза је ход, а поезија плес

Ход, као и проза, циља према одређеном предмету. То је радња управљена према нечему што желимо докучити. Тренутне околности, као што је потреба за неким предметом, подстицај моје жеље, стање мога тела, мога погледа, простора, итд., све то одређује изнад хода, одређује му његов правац, његову брзину, и даје му коначан циљ. Све особености хода своде се на те тренутне услове који се сваки пут једноставно комбинују. Свако померање помоћу хода представља једну врсту посебног прилагођавања, али које је сваки пут уништено и као пригушено испуњењем радње, у тренутку када се досегне циљ.

Плес је нешто сасвим друго. Он је, без сумње, систем радњи; али чији је циљ у њима самим. Он не иде нигде. Ако и прати некакав предмет, некакво стање, одушевљење, привиђење цвета, врхунац живота, осмех – који се на крају оформљују на лицу онога који то тражи у празном простору.

Ради се, дакле, о томе не да се испуни нека коначна радња, чији је крај смештен ту негде у средини која нас окружује; него да се створи, да се до заноса узвиси извесно стање, равномерним покретом који се може изводити и на месту; покретом који готово уопште нема потребу за гледањем, већ који се подстиче и управља према слушним ритмовима.

Али, ма колико плес био различит од хода и његових корисних покрета, забележите ипак ову бескрајно једноставну напомену, а то је да се плес користи истим органима, истим костима, истим мишићима као и ход, друкчије усклађеним и друкчије подстакнутим.

Управо овде срећемо прозу и поезију у њиховом контрасту. Проза и поезија се служе истим речима, истом синтаксом, истим облицима и истим звуковима или треперењима, али друкчије усклађеним и подстакнутим. Проза и поезија разликују се, дакле, на основу разлике између извесних веза и једињења која се стварају и растварају у нашем физичком и живчаном организму, док су, међутим, елементи тих начина дејствовања међусобно истоветни. Зато се о поезији не сме размишљати на исти начин као о прози. Оно што је истинито у једној нема смисла, у већини случајева, ако желимо да га откријемо у другој. Али ево велике и одлучујуће разлике. Кад човек који хода дође до свога циља – то сам вам рекао – кад досегне место, књигу, воће, предмет за којим га је вукла жеља због које је прекинуо свој одмор, истог тренутка то коначно поседовање поништава читаву његову радњу; последица раздире узрок, циљ је упио средство; и без обзира на то каква је била радња, остаје једино резултат. Потпуно је исто и с употребним језиком: језик који ми је послужио да изразим своју мисао, своју жељу, своју наредбу, своје мишљење, тај језик који је извршио своју улогу, нестаје готово пре него што стигне. Ја сам га одаслао да би нестао како би се дословно преобразио у нешто сасвим друго у вашем духу; и схватићу да сам био схваћен на основу те значајне чињенице што мој говор више не постоји: он је потпуно замењен својим смислом – што значи сликама, подстицајима, реакцијама или радњама које вам припадају; укратко, једном вашом унутрашњом модификацијом.

Из тога произилази да се савршенство такве врсте језика, чија је једина намена да буде схваћен, очигледно састоји у лакоћи с којом се трансформише у нешто сасвим друго.

П. Валери, „Реч о поезији“ (одломак), Медитеранска надахнућа: огледи и погледи, Службени гласник, Београд, 2010.