Захтевасте шта је љубав? Управо она моћна привлачност света што ми умишљамо,
чега се плашимо, али чему се надамо од других, кад у сопственим мислима
набасамо на понор, несагледиво празан и настојимо да, оним што смо и сами
искусили у овим стварима које постоје, пробудимо нешто заједничко. Ако
расуђујемо, требало би да будемо схваћени; ако замишљамо, требало би да се и
она нестварна деца из наше главе наново роде у глави неког другог; ако осећамо,
требало би да туђи трептаји дирају наше, да сјај из тих других очију у мах
затитра и помеша се и стопи с нашим, да усне од непомичног леда не узвраћају
уснама које дрхте и горе од прокључале крви. То је љубав? То је спона и потврда
која не везује само човека с човеком него са свим што постоји. Дошли смо на
свет, и у нама, од тренутака кад смо прогледали, има нечег што све страсније и
страсније жуди за заповестима парњака. То је вероватно, у вези са оним законом
по којем дојенче сиса млеко из груди своје мајке; та блискост развија се са
развитком наше природе. Ми у сопственој интелектуалној природи нејасно видимо
минијатуру од сопственог бића, ипак лишену свега што осуђујемо или презиремо, и
идеални прототип свега најлепшег и најљупкијег што смо кадри да замислимо да
припада човековој природи. Не само слика наше спољашности, него склоп
најситнијих честица од којих је наша природа саздана;[1]
огледало чија површина рефлектује само одраз чистоте и сјаја; душа у нашој души
која описује круг око свог личног раја, који се, бол, туга, и зло, не усуђују
да походе. И овоме спремно приписујемо сва осећања, жудећи да откријемо јесу ли
им слична и да ли им одговарају. А то откриће је антитип; то је сусрет с бићем
способним да правилно одмери наше биће; имагинација кадра да продре и обујми
фине и танане особености које смо усхићено неговали и у потаји развијали; склоп
чији нерви, попут струна две најлепше лире које гуде уз пратњу неког чаробног
гласа, трепере у корак с нашим трептајима; и од клупка свих ових, у размери од
врсте која се тражи, то је невидљива и неухватљива тачка којој љубав тежи; а да је досегне, напиње све
снаге како би се дочепала макар и најнежнијих њених сенки, јер ако је не
досегне, срцу којим влада нема ни мира ни предаха. Одатле, у осами, или том
стању пустоши, кад смо окружени људима који не саосећају с нама, љубимо цвеће,
траву, воду и небо. У пупљењу пролећног лишћа, у плаветнилу неба, налазимо
тајни одговор нашем срцу. У немом ветру откривамо речитост, а у разиграним
поточићима и у шуштању реке покрај њих мелодију која неухватљивом споном с
нечим у нашој души, тера духове да усхићено играју без даха и пуни очи сузама
загонетне нежности, као што ентузијазам навире после успеха, или попут гласа
вољене особе која пева само вама. Стерн[2]
каже да би, ако би се нашао у пустињи, пожелео чемпресе. Чим ова жудња или моћ
мине, човек постаје живи гроб, а оно што ипак опстане само је обична љуштура
онога што је некада био.
Написано
око 1815;
Објављено 1840.
П. Б. Шели, О љубави и други
есеји, превео Милан Милетић, Службени гласник, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар