Категорије

субота, 04. фебруар 2017.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Неизрецивост мистичног искуства

     
Свако искуство јесте искуство о нечему или искуство нечега, што значи да и мистично искуство мора бити искуство о нечем или неко искуство. Иако нису развијене рационалне методе за истраживање мистичних облика духа, понешто се већ зна о основним особинама мистичног исуства. Зна се да је то облик непосредног упознавања више стварности, стапања и поистовећивања са њом; мистично искуство је доказ да бог није тако удаљен од човека као што се то обично мисли, већ да се јавља онима који у њега најдубље верују и који га љубе; у мистичном искуству се за тренутак потиру јасне границе између бога и човека. Зна се да је мистично искуство нерашчлањено, тј. на неки начин се укида разлика између субјекта и објекта, као и разлике на које смо навикли при анализи искуства, разграничавајући осетилно, когнитивно, емоционално, вољно, вредносно и мистично искуство; у мистичном искуству, „all is one“; ствари се виде у својој природној повезаности и целини а не подређене нашим поделама и објашњене нашим законима и теоријама; сви појмови и класификације су чисте варке, стварност је једна; то је искуство измирења свих противности и свих противника, оно искуство које је сакривено нашој свакодневној свести; зато треба уклонити препреке да се живот доживи на нов начин (...) Осећање измирења и јединства са светом постиже се брисањем свести о разликама, дакле у несвесноме. Мистицизам је особен покушај порицања међа, рушења подела и успостављања једнинства света. Мистик се не сматра одвојеним од света и бога – његова жудња руши све вештачки повучене границе – локалне, класне, расне, језичне... порука мистика је емоционална, и зато универзално разумљива, премашујући све друштвене и језичке границе. Сви људи се смеју, плачу, моле итд. на истом језику.
         Што је досад речено о мистичном искуству може се сабрати у једној реченици: да је оно неизрециво у речима и појмовима и да је то знак распознавања тога искуства од других искустава; људско биће осећа да не може речима и појмовима исказати све шпто жели при доживљају надахнућа, блаженства, заноса, милости, светлости итд., али зна да иза каквог таквог језика који изражава оно што доживљава, стоји нека друга стварност, недохватљива за људски говор, тајновита, узвишена и језовита; из чињенице да се мистично искуство не може изрећи не следи да га се треба одрећи и да је жеља верника празна, јер је то жеља која зове у непознато. Ово искуство затворено је за рационални појам, али се отвара за симбол и тако јавља да постоји, да није ништа него нешто. И на крају да истакнемо бар још једну битну особину мистичног искуства: нестварност стварног времена и простора; „све се одиграло као и обично у сну, кад прескачеш преко простора и времена, и преко закона битисања и разума, и заустављаш се само на тачкама о којима ти срце машта.“ (Достојевски). Док гледаш слику, слушаш глазбу, читаш књигу – ти си се већ опростио од свакодневног простора и времена и пренео у неки други простор и време (уметничко време и простор).
         Има исустава која се не могу изрећи речима и појмовима, али себе чине присутнима у нашем душевном животу. Са свим што није обично (духовита шала, духовна музика итд.) човек отвара улаз у други, виши свет. Искуства стечена у том другом свету он не може да опише на други начин осим средствима овога света. Али та друга и виша стварност намеће се верниковом духу као непорецива стварност. Прелаз из обичне у необичну стварност (у себи) он означава као прелаз из световног у свето, из таме у светлост итд., свестан да нема довољно добрих речи да би изразио ту битну разлику. Граница између световног и светог толико је покретљива да се, на пример, ниједно лично искуство мистика не може другачије изрећи него у симболима који имају друштвено значење. Мистично искуство, разливено и у гибању, остаје страно језику које је већ структура. У том језику нема начина да се оно издвоји као нешто јасно и разговетно. Прво што се мора рећи о мистичном искуству јесте да се о њему не може скоро ништа рећи – у научним појмовима! То је неомеђен говор који отвара дух. Ко ће наћи име за то искуство што се прелива преко свих обала? Пред тајном, (људски) дух се отвара, а уста затварају.
         Мистично искуство захтева да се призна, ни више ни мање него свако друго искуство (осетилно, когнитивно, вредносно, емоционално, вољно итд.) Оно је мистично у мери у којој с не може објаснити и разумети у рационалним појмовима и теоријама, то јест у мери у којој превазилази обична искуства, али и није тајна у мери у којој се може доживети, осетити, изразити у неким другим симболичним облицима, свакако различитим од појмова и теорија науке и филозофије. Неизрециво тражи да се изрази на одређен начин, али је непреводиво у речи обичног језика, а још мање може свој садржај да повери научним појмовима. Неизрециво се не може, без остатка, исцрпсти речима и појмовима. Досегнути до извора доживљаја или прадоживљаја значило би продрети у дубине које живот значе, бацити узбудљив поглед у тмине („људског, одвише људског“). Језик није кадар да позове по имену оно чудо што се збива у дубини душе. Постоје слојеви искуства до којих се мисао није спустила. Оно битно остаје неизречено и неизрециво. Не може се излити у речи и појмове оно што је најдубље у нама.

Ђ. Шушњић, Знати и веровати: теоријске оријентације у проучавању религије и атеизма, Чигоја штампа, Београд, 1995. 

Нема коментара:

Постави коментар