Категорије

понедељак, 06. фебруар 2017.

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ, Васељенска свест и песништво


Материја или градиво: оно чиме се уметност храни и увек себи својственим моћима – прихватања, одабирања, вредновања – онога у чему се свест јавља као врста новога, облик у коме се рађа дело. Мисао. Свест! Оно друго и друкчије.
У умности великих песника и философа, у делима просвећеника и научењака показано је: Оно што се проживљава, то и јесте живот. Али не и једнострано схваћен (иако је једностраност у свим облицима чак – јак подстицај и пресудан у одабирању циља). Дакле, проживљеност као облик и сазнање, као способност уживљавања у материју, надахнута осећањем и послањем за оно више, наизглед недокучиво, али уз дотицај тајанственога откуцаја космичке силе, као сугестивна додирљивост, којом се постиже циљ! Није проживљеност буквална стварност у којој се догађа оно што чула примете, виде, чују, сагледавајући је – јер је без другога, унутрашњега садејства са оним о чему се тих тренутака помишља, а не каже, без оног скривенога што се налази у бићу а не може да избије из разних разлога. Није примерено тога часа, нечим је онемогућено, богохулно је, кажњавано по неким законима, грешно, јер само све заједно јесте истинитост. Готово је немогуће да се достигне тај идеал! Али је истинитост и превага у доживљају којим се све прихвата и језик који томе даје смисао! Тако и наш ум прихвата тај језик као решење и излазак у светлост!
         Колико се таква осветљеност осећа у великој уметности! Колико је песништво у таквима знацима и мелодијама, у метафорама и исклизнућима, у путевима ка литургијском заносу и узношењу – пут навише, оно што би се религијским речником казало – излазак на Божји брег! У Гетеовом или опредељивању Томаса Мана за онострано као овдашње: брег јесте лудо чаробан, а у проживљају и исклизнућима из реалности и метафора узношења ка литургијском заносу, где се догађа Валпургијска ноћ!
         И ту се изједначавају болест и здравље. Оно што је измучило Томаса Мана док је покушавао да открије трагове бола и лепоте, које су религијска предања приносила човечанству а потом их хеленска цивилицација преметала у своје каноне. Да би их, у модреним временима, уметност и у Гетеовим извођењима, особито у песништву Хелдерлиновом, развијала у новим ритмовима, док их је велика руска књижевност – остварујући их као врсту Сократовога демона музике који даје смер тајним објављивањима лепоте и просвећености – преточила у трајне споменике универзалне духовности! У томе никада није могло бити погрешне употребе ума!
         То је принцип: исто је певати и умирати, који су уздизали нарочито руски симболисти на челу са Александром Блоком, не само као речи које одражавају представе и исказују друкчију сликовитост стварности – него и као истину у откривању људске судбине у сагласју са природним процесима. При томе се и у нашој души и у разуму догађају светлосни часови и одвија рађање, преобликовање и обнова свеколиког постојања. То је оно што се вечито догађа у нама, то рађање и обнављање, и у њему, и у срцу и у уму потом – нов облик, реч, боја, тон, благодат! Тако је и могуће препознавање онога кога зовемо Бог, и тако се успоставља веза са њим без обзира на то што „срце има своје законе које ум не познаје“, како каже Паскал. Али је веза сваког творца оно што је апостол Павле препоручивао људима увереност у невидљиво као у видљиво, у очекивано и оно чему се надамо – као у стварно! Како би песништво могло без таквих узношења у уверења, која диктира проживљај?
         Када Сергеј Булгаков мисли да „нема осећања које не би било религиозно – односно оно сведочи о  болести и поремећеном стању живота, које се мора манифестовати и у другим областима“ – онда се и лик или слика стварности (образ дејствителености) доживљавају као искуство јединке у сложеним процесима који природно функионишу а наша их уобразиља осећа и прима у чиновима преображавања – све док ум не прихвати јасновидост речи или боје или тона – тај језик препорађања: не више само представу него нашу истину!
         Увек је песничко заумље бивало у метафорама таквих трагања. Само се оно најбоље издвајало из непросвећености или чак заблесављености у нижим слојевима и као врста инфериорности пред великим темама. Опстаје и траје оно изузетно, што Гадамер препознаје у Хелдерлину: „тако певање не остаје у смислу знака, да указује на нешто друго, долазеће, замишљено: у њему самом збива се то што долази!“
         Колико је тога у српском песништву остајало само у знаку! Па се и то проглашавало за велико. Што је, свакако, могло да се одржава у непросвећеним друштвима.
         Живо осећање унутрашње повезаности, наше, не само песничко, јесте у органској функцији и заједничком животу човечанства. Наравно, како велика уметност сведочи – опстају и осветљавају постојање управо она „тајанствена догађања, али не бесмислена!“ То још од библијских пророка препознају и остварују песничка виђења и самообнављања!


         Р. Војводић, „Васељенска свест и песништво“ (одломак), Васељенска свест и уметност, Службени гласник, Београд, 2010. 

Нема коментара:

Постави коментар