Српска народна
песма црпе своју лепоту из импровизације. Може се увек и све – рећи и друкчије:
ми се чак тог и плашимо у народној песми. Јао! Да нас не омаме! Чак и замах
одлучују, нагло, како ће стихови даље потећи. Народна поезија увек је кадра (па
и принуђена) да поигра плес са судбином.
У народним пак
везовима нема те сталне и олаке импровизације. Везови и чипке претежно су
доследни, од првог конца, од првог чворића. Сваки кончић одговара за цео цртеж,
док сваки народни стих може и да поклекне. Вез
је савршен, и ми то погодимо на први поглед. (Ако није до краја себи доследан,
он је склизнуо у трагедију, и клонуо је, устукнуо је пред свршеним задатком.) Вез је моралан. Он зна и за
индустријску правилност, које се гади, јер је у њој све наметнуто споља. Везиља је одговорна за све што ће доћи, што
извире из ње. Шта су бесконачно фини трзаји ритмова код најтананијих
песника човечанства, код Хорација и код Малармеа? Чежња је у њима: све да буде
наслућено, али да се не укочи. Висока свест о прелепој лакоћи опстанка захтева
да се срце спасе од насиља правила, ма колико оно чезнуло за доследним
правилом, за спасом.
Од исте такве кидљиве материје као што су речи, слогови и појмови –
и везиљин је свет. Од једног устрептаја конца, од једне уздрхтале рупице, зависи
читава везиљина васиона. Очи пак и њене и наше, у стању су сав тај ред да
схвате и обухвате за један једини трен: што никад не бива ни у песми, ни у
слици. Уз претерану крхкост конца, долази и невероватна краткотрајност сáгледа!
Пена је лака тај свет – мада је прорачуната; паучина је тај свет од конаца који
мисле напрегнуто.
Наши везови – кад
су најдивнији, једино се дају упоредити са чежњама соло-виолина, када се ове, у
концертима Брамса и Шумана, устреме да се ослободе од сваке пратње оркестра, и
било чије. Они су као Бахове виоле, кад
остану саме.
У нашим везовима трепере неухватљиви ритмови, који, ипак, чезну да
их неко, нечија зеница, убере као плод. Јер зеница је и умна, а не само осетљива.
Природа је одлучила све да легне у те везове.
По једном везу нашем знамо, магновено и историју једне душе, и
једног доба. Ми тада и не помишљамо више да живот и може друго
шта осим: везиљина доследност и amor fati. Кад везови наши и чипке заиста изборе и добаце свој вал, и опет га
врате, онда тек онај наш тако разочарани и вазда вређани вид осети да је имала
право арабљанска скаска кад је захтевала да цео живот буде празник. Бар је, у везовима нашим, празник очију.
Једно се чуло бар отело – у празник. Све
се држи, у њима, у равнотежи покрета и узлета, све се међусобно остварује, без
застанка! Најмања тачкица ýдесна је, као што су најмања реч и најмањи слог, па
и акценат при изговору једне враџбине – судбоносни, и мењају цео намењени живот.
Рекао би неко
који не воли Шекспирову „Буру“ да је посреди нека фриволност – јер све зависи
од најћудљивијег случаја! Од пуког акцента! Међутим, као и у „Бури“
Шекспировој, случај је изигран, јер се показао као једини могућ, пошто сви мислимо
само на њега.
Упитајмо наше очи. Оне нам никад неће рећи да су чипке фриволне. У њима
очи добијају своје уметничко оправдање и то још од праискона. Зашто су везови тако стародревни, зашто је тако страродреван
њихов разиграни плес? По музејима, одједном, тако, у египатским збиркама (и то
каткад и у неком опскурном градићу старе Европе) – натрапамо на нешто као наши
југословенски „преплети“, „гране“, „препочеци“. И ми задрхтимо! Иста је то
слутња добоко моралне, а ваздушно лаке игре у валове, коју данас разабирамо и у
Де Брољијевим залебделим атомима и у Миликановим космичким развејавањима! А
потези нису ишчилили, него су се складили и угодили онде где се могао очекивати
само хаос и слом. Какви ли су све психички односи уклечани у цртеже везиљине? Вез је испољена човекова првобитна чулна
збрка, која нас мучи својом несхватљивом правилношћу. (Лакше бисмо се ми ње
ослободили да је нешто неправилно, рекли бисмо : да је привид и машта
шаренило.) Тако сплетену, узглобљену безизлазно, ми смо је, ради надзора, представили
апстракцијом залелујаних односа, који подрхтавају при сваком решавању. А
решавати је морамо, јер је то нешто најприсније наше. Вез и чипке, наше су човекове прве победе над спољним и унутрашњим
хаосом. Изнели смо га на видело. Оне личе на хаос, али хаос нису, ни у ком
случају – него баш доследан ред и складна доследност. Везом је још
првобитни човек пророчки наслутио данашње велико апстрактно доба прегледне
математике, машинских замршаја, одбојних функцијских кривуља и вртлога, којима
човек све више и више влада: јер је срце
космоса у заплету и расплету упредених сила, у склопу и расклопу узлета и
отпора, који се усклађују.
Станислав
Винавер, „Наши везови“ (одломак), Одбрана
песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник,
Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар