Бог може
то. Ал како човек може
кроз
уску лиру да га прати сам?
Његова
коб је раздор. Где се гложе
жеље, ту
није Аполонов храм.
Песма,
по теби, није молбен тон,
жудња за
нечим што постићи могу;
песма је
постојање. Лако богу.
Ал кад
ми јесмо? И када ће он
земљу и
звезде твоме бићу дати?
Љубав ту
мало значи, мада плах,
младићу,
глас ти мами, - мораш знати
заборавити
песму. Бити глув.
Истинске
песме друкчији је дах.
Дах око
ничег. Лахор у богу. Ћув.
Р. М.
Рилке, Одабрани стихови, избор, превод, поговор и напомене Бранимир
Живојиновић, „Гутембергова галаксија“ – Ваљевска штампарија, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар