МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Новогодишња

Срећна ти Нова — нов свет — и крај — под новим

                                 кровом!

И прво писмо теби на новом

— Неспоразум је да је на родном —

(Родном-плодном) месту звучном, месту звонком,

Као Еолова кула празна и страшна.

Прво писмо теби из јучерашње,

Где ћу без тебе да згаснем,

Домовине, сад већ нејасне

Звезде...Закон одласка и одбијања,

По којем за срце више приања

Небила и невиђена, незнана.

Да причам како сам за твоју сазнала?

Не земљотрес, не лавина снежна.

Човек је ушао — било који — нежно

Вољени — Ти). Најболније од збитија свих.

— У Новости и Дану. — Чланак или стих?

— Где? — У планини. (Прозор у грању јеле.

Чаршав). — Зар не видите новине, је л' те?

Чланак, дакле? - Не. — Ал...Поштедите ме труда.

Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.

— У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)

— Дан? — Јуче, прекјуче. — Памћење издаје.

Бићете у Алказару? — не пролазим туда.

Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.

Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) —

Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...

Псссст...По навици, ето — омакло ми се.

Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,

Зна се да су то фразе срочене вешто.

Нисам ништа учинила, али се нешто

Учинило, без сенке и одјека, лако —

Делотворно!

            А сад: — Како си путовао? Како

Се кидало срце и како то да

Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,

Који и орловима, рекао си, предњаче,

Понестао ти је дах — или јаче?

Слађе? Нигде висине, нигде спуста.

Летео је на орловима Русâ —

Ко. Крвну везу имао с другим светом:

У Русији си био — онај свет на овом, проклетом,

Видео си. Бекство удешено вешто!

Живот и смрт изговарам са смешком

Скривеним — својим ћеш га дотаћи потом!

Живот и смрт изговарам са фуснотом,

Звездицом (ноћ којој се надам уопште:

Место мождане полулопте -

Звездана!)

             Да не заборавим, пријатељу, ово

Што следи: ако је слово

Руско замењено немачким — то се може —

То није зато што ће данас, тобоже,

Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све —

Не трепнувши! — већ зато што онај свет,

Наш — тринаести, у Новодевичјем, нагонски

Сам схватила: није без-, већ све-језички.

Тако и питам, не без туге снажне:

Не питаш више како се руски каже

Нест?* Та једина што сва гнезда

Поркива рима: звезда.

Удаљујем се? Ал нема такве ствари

Која од тебе може да удаљи.

Свака помисао, сви, Du Lieber,

Слог у тебе води — ма о чему ту лире

Говориле (од руског немачки ако

Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како

Нема места где тебе није, но ипак има (греше):

Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.

- А о мени баш ништа — зар не?! —

Окружење, самоосећање, о, Рајнере?

Упорно, свенеизоставно насеље —

Прво виђење васељене

(Подразумева се: и песника занета

У њој) и последње планете,

Само једном и дате теби — у целини, целом!

Не песника с прахом, духа с телом

(Одвојити их значи увреду, неистину)

Већ тебе с тобом, тебе с истим у

Теби. — Бити Зевсов не значи бити полубог

И од Кастора бољи — тебе с тобом-Полуксом,

Мермера-тебе с тобом-травком,

Не растанком и не састанком —

Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,

                           Сопствену руку

Како си гледао (траг — на њој — мастила)

Са своје од толико и толико (колико?) миља

Бескрајне јер беспочелне и сталне

Висине, над разином кристалном

Средоземног — и осталих језера слитих.

Све је како не беше и како ће бити

И са мном после краја предграђа и места.

Све је како не беше и све је како већ јесте.

— Зар је ономе ко је писао до недеље

Силно још до ичега! — и где још гледати невоље,

Налактивши се на руб ложе, на лакат,

Са овог — ако не на онај, са оног пак

Ако не на многопаћенички овај, наших страна.

У Белвију станујем. Градић од грана

И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам:

Белви. Затвор са дивним погледом

На Париз — дворац химере галске —

На Париз — и на мало даље, бар се...

Налактивши се на пурпурни руб,

Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,

(И мени) морају то бити, с висина безмерних,

Наши Белвији и Белведери!

Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.

Нова година на вратима. С ким ћу и за шта

Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене — вате

Прамен. Зашто? Ево и откуцава — шта ћу ја ту, брате?

Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној

С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.

Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,

Значи живот није живот, смрти није смрт. Значи

— Смрачује се: схватићу кад се сретнемо — успеће? —

Нема ни живота, ни смрти — већ нешто треће,

Ново. И иза њега (сламом безгрешном

Застрвши седмом — двадесет шестом

Одлазећем — какав ми срећа песму запечати:

Тобом завршити, тобом започети!)

Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним,

Куцнућу се с тобом куцањем тихим

Стакла о стакло? — Не, не оним у кафанском диму:

Ја о ти, што сливени дају риму:

Треће.

                       Видим преко стола: крст твој сја па неста.

Колико је мêстā — изван града, и места

За градом! И коме то маше

Ако не нама — жбун? Мêстā — управо наших

И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!

Места твојих са мном (и са тобом твојих).

(Колико би и колико могло

Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!

А недеља! А кишних предграђа

Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа

Што славуји још ни почели нису!

Сигурно лоше видим, јер сам у клисури.

Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:

Баш ништа између нас није испало, успело.

Толико, тако често и тако просто.

Ништа, толико по мери и простору

Нашем — да ни пребројавати не вреди.

Ништа друго; — не чекај оног што из реда

Излази (није у праву што испада

Из такта!) — а у који би, и као би, сада,

У ред улазећи?

                         Припев вечни:

Баш ништа на нешто нечим

Било шта — бар издалека — бар сен сени!

Ништа што: час тај, и дан тај снени,

Дом тај — чак осуђенику на смрт што у оковима уста

Сећањем је поклоњено: та уста!

Или смо се сувише разумели у средства?

Од свега тога један је само свет тај

Наш био, као што смо ми сами само одсев,

Нâс, — у замену за све то — сав онај свет!

Срећно ти најнеизрађеније предграђе —

Срећно ти ново место, Рајнере, нов свет, Рајнере!

Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен —

Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!

Све ти је препрека

Било: страст и друг.

Срећан ти нов звук новог Одјека!

Срећан ти нови одјек, нови Звук!

Колико пута на гимназијској столичици:

Какве су оно планине? Какве речице?

Лепи крајолици без туристичких крда?

Нисам се преварила,Рајнере — рај је сав од брда,

Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај —

Та није само један рај, над њим други рај

Је? У терасама? Судећи по Татрама —

Рај не може да амфитеатар

Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)

Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен

Баобаб што расте? Не, Златни Луј није —

Једини Бог? Над њим други је

Бог?

       Како се пиште на новом месту?

Уосталом: где ти јеси — и стих јесте ту:

Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку

Без стола за лакат, без чела за шаку

(Пест).

 — Поруку уобичајеним шифрама!

Рајнере, радујеш ли се новим римама?

Јер, правилно тумачећи речи из

Рима и риму — шта је друго она до цео низ

Нових рима — Смрт?

Нема се куд: језик је изучен.

Цео је низ значења и сазвучја извучен

Нових.

 — До виђења! До познанства!

Видећемо се? — Не знам, ал' спојићемо се...

Са мени најнепознатијом земљом и пределом —

С целим морем, Рајнере, са мноме целом!

Да се не мимоиђемо — обавести ме раније

Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!

На небу лествице, по њима с Даровима...

Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!

— Да се не разлију држим длановима —

Изнад Роне и изна Рарогне,

Изнад очитог и потпуног растанка и туге —

Рајнеру — Марији — Рилкеу — у руке.

Bellevue, 7. фебруара 1927.

Марина Цветајева, Песме и поеме,СКЗ, Београд, 1990, стр.  516-521.

Препевао: Данило Киш

Извор: https://srodstvopoizboru.wordpress.com