Категорије

среда, 11. април 2018.

ВИТО МАРКОВИЋ, Лице коначности



Стари мудраци саопштавају
Да крај увек бежи од почетка
А почетак да јури крају
На стази природног кретања
У пределима праизворне таме
У невреме кад крене
Стабло не изриче корен довољно
Ако не исхрани листове и гране
За будуће високе сене


У плоду сунца одјек је корена
У врху стабла одсјај је подножја
Грана небу усмерена
Успомена је случајног рођења

У невидљивоме увек видљиво станује
Вечно у тренутном се јавља
Пев семена у плоду одзвања
За облик бића облик сени пријања

Биће приковано за простор
Тајанствене бесконачне варљивости
Усред пусте космичке ноћи
Избацује призор властите коначности


В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

Нема коментара:

Постави коментар