Стари мудраци саопштавају
Да крај увек бежи од почетка
А почетак да јури крају
На стази природног кретања
У пределима праизворне таме
У невреме кад крене
Стабло не изриче корен довољно
Ако не исхрани листове и гране
За будуће високе сене
У плоду сунца одјек је корена
У врху стабла одсјај је подножја
Грана небу усмерена
Успомена је случајног рођења
У невидљивоме увек видљиво станује
Вечно у тренутном се јавља
Пев семена у плоду одзвања
За облик бића облик сени пријања
Биће приковано за простор
Тајанствене бесконачне варљивости
Усред пусте космичке ноћи
Избацује призор властите коначности
В. Марковић, Поезија
и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.
Нема коментара:
Постави коментар