I
Предосећањима не верујем,
и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба —
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни са седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост — јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме — сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.
II
Живите у дому — и
неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом —
А сто је један прадеди и унуку:
Сада — збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал, пробио.
III
Век сам за себе по расту
изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.
Моје бесмртности мени је
довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.
1965.
Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар