Поноћ живота је ту. Песник се, лагано, помера, у свести,
према првој својој правој љубави, према плавом цвету своје младости. Попут
Новалиса корача према Плавом цвећу романтике. Мирис цвећа младости доводи га у
загрљај његове младе прве драге. Он је у облацима, горе, високо, сједињен са
душом бесмртника. Поново, као некад, пре толико година, осећа у души љубљење
љубави. Баца поглед према бескрају. Гласа за слободу душе, дугу и широку,
природну и чисту, трајну, попут бистрине океана невиности. У души сади младице
младости, љубав расте. Сам га зове да се смеје, као сунчана страна света, не
успева. Давно увели осмех не појављује се више на његовом лицу. Љубав га зове у
сладак грех, у љубљење нове љубави, у занос, али у њему одзива нема. Боји се
стар, а у души млад, прејаког заноса да га нагло не пакоси. Љубав га зове као
бесмртника, а он крхак и смртан, у дубини душе тужан, двоуми се. У љубави и
поезији је обесмрћење, чар и радост, изван њих је све остало. Приступа љубави
(и поезији) јер је окренут лицем према бесмртности. Предаје се, у име вечности,
слаткој снази, унутрашњој моћи, могућностима у себи. То у себи тера га на себе-обнављање и снажно
себе–употребљавање, на освајање Вечног у Тренутном. Чему? У вечном престаје
догађање, распростире се мировање. Његовом духу не одговара мировање, он хоће
занос, кретање. А љубав зове на кретање, на обухватање, на тријумф крилате душе
у космичким просторима. У њеном зову има плавог, нежног (и присног) пева поезије.
Они се међусобно прожимају и узајамно доводе до усијања. Сијају наднебесним
сјајем среће, јер су ретки плодови између хладног неба и смрзнуте земље. У
хладном међуодносу, између росе осаме и пепела таме, буди се огањ поезије и
љубави. Сјај љубави не може без сјаја чисте поезије. Песниково срце ту тајну
докучује. Напушта једноставно, свакодневно, досадно говорење. Пева. Чисто сањано,
необично говорено, тражи снагу и лепоту чисте поезије. Необичн-о говорено: хоће
да је оглашено. Како? Не–свакодневним, поетским знаковима. Зашто? Да би
постојало, трајало.
Љубави је потребна поезија да би била нежна и чиста,
лепотом наоружана. Захваљујући поезији – љубав је љубав. Помоћу поезије она се
чаробном приказује. Да би се чаробнијом приказала, она узима нешто од невиности поезије.
Невиност поезије даје јој убедљивост и снагу. Она је окружује у сваком тренутку.
Даје јој праве знакове постојања и оглашавања. Тим знаковима појачава њене чари
и загонетности. Чини је «крхком и нежном» у хладном сивилу света. Чува је да не
оде у ништавило као све ствари којима чари поезије недостају.
Шта то значи? Одговор је јасан. Свему што »»посматра« (или додирује) поезија дарује бесмртност, па и
љубави.
Она (поезија) је »грех« душе. Она чезне за оним што »посматра.«
Све док не задовољи ту чежњу, она лута бесконачним стазама љубави, »пати«.
Пољубљавање љубави, разумевање, у згуснутом простору, у
времену великих брзина, између неба и земље, захтев је живота. Смисао среће је
у себе-давању (и давању), у бирању себе за себе (и друге), у умножавању лирске
снаге и среће, у стицању чисте љубави, управо на лирски начин. Љубав себе даје
за љубав, на лирски начин, нежно и ломно. Њен сусрет са поезијом, као сусрет росе
и цвета, десио се давно, још у правремену човека. Тај сусрет (поезије и
љубави), у складу са ведринама природе и младости, још увек траје. У послу времена
и невремена, стално, док Хераклитова река ствари и појава непрекидно тече,
тајанствена лепота поезије и љубави мора да остане да живи, на неизрецив начин,
у скривеном језику непрочитане таме. Све док тама таму пита: »чему јасност?« и
тама је речита, без одговора. Брз одговор би је разголитио, а са њом тајанство
поезије и љубави заувек уништио. Јер јасност једе поезију (и љубав) и саму
себе. У нејасности је дубина, лепота, чар.
В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос»,
Београд, 1988, стр. 37-40.
Нема коментара:
Постави коментар