Само у срећном тренутку живим. Срећни тренутак нико не види.
Светлост малаксава у вртлогу магле. Вртлог магле повлачи тупо пригушени глас.
Малочас су око мене још расле влати трава. О, – гле ишчезоше у ватру летуцаве
зеленитости? – С друге стране реке, на далеким планинама подрхтавају
плаветније.
Само у срећном тренутку живим. У срећном тренутку свако све види.
Само у срећном тренутку. Сећам се сваке тада изговорене речи. Тада падају с
мене храпави слојеви живота у белу маглу која се стропоштава. Крошња храста
задрхти. Покрећу се младунци у гнезду.
О, малена крила! Храбро побеђују најкрупније, лаки ваздух. Већ се
не бојим. Срце ми још једном прхне, задрхти гнездо, ватрена душа високо виори.
Каталин Кемењ, Писма мртвом
пријатељу, превод с мађарског Сава Бабић, 1993.
Марија, хвала што нам пружате увид у овакве пробране бисере!
ОдговориИзбришиЧаст ми је да имам овакве пробране читаоце!
ОдговориИзбриши