Никад човек да се излечи и ослободи детињства. Кад
ми је било девет година, читао сам причу о дечаку који је морао да завршава
задатак док су га споља дозивали и мамили сунце, птице и сад се више не сећам
какве све сласти и лепоте земаљске. Сећам се да је то за мене била болна и
свирепа прича. Болно ми је било одрећи се радости које дозивају споља, а болно
и не завршити задатак, а начин на који се то двоје мири и доводи у складну
целину ја нисам могао да сагледам и схватим[1].
Сад ми је шездесета година. Напољу је сунце, оно најдраже, а преда мном је задатак.
И све је исто.
Иво Андрић, Знакови поред пута, књига друга, „Политика“ – „Народна књига“, Београд, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар