 |
| Густав Климт, "Златне сузе" |
Нека слободно
потече, кад се већ јавила. Ја знам, она се јавља веома ретко. Онај код ког је
никада у оку није било, тај, вероватно, једва да је човек; он је, можда, тако
„храбар“ зато што је изгубио нешто људско. Јер, човековом бићу је својствено да
се дубок душеван бол запечати сузама из ока, да се суза, плашна и скромна, као
цветић страдалничког срца, расцвета у очима. Људи, чувајте те нежне цветове!...
Нема сумње: човек, телесно, има срце.
А душевно и духовно?
Код нас, цивилизованих људи, постоји
предрасуда: јак, храбар човек не потребује срце, „тај источник слабости“; оно
му ни зашта не треба; из њега проистичу само тешкоће и трагови кочења на путу;
зато оно не мора ни да нас дотиче, нити да на нас утиче. Тим више сузе су –
нешто неприлично и недопустиво; њихова појава је – права срамота. Шта је живот
без срца? Без срца, дакле – без љубави! Ко ништа не воли, тај не уме ни
служити; приносити жртве; остајати веран. Шта се може учинити са сличним људима?
Постоји ли на свету велико дело које је било остварљиво, или се може остварити
без љубави и верности? А срце сада треба стиснути или га потпуно и довршно
исушити. Шта онда човеку остаје? Недуготрајно привиђење, злобно каћиперство,
празњикаве трице. Само такви јадни паразити могу надтрајавати и постојати без
срца и љубави... Тешко, тешко људима без срца! А ако имаш срца – онда патиш. И
што јаче патиш, шире је и дубље делање срца! Такво срце, и невољно, учествује у
страдањима света, види све неправде и суровости унутрашњим оком из којега
никада не нестаје невидљива суза. Таква невидљива суза говори и о светском
болу; колико човечанство памти, нигде и никада није било значајнијег сликара,
филозофа или пророка, који није познавао ту невидљиву сузу, и којем она не би
помогла да постане прозорљиви јасновидац. Да, јасновидац. Јер, сама, видљива
суза може и омрачити поглед за оно недуго време, док је можеш гледати.
Невидљива суза срца, напротив, отвара човеку духовни видик. Па, ако таква суза,
једнога дана, и заискри из телеснога ока – зар је то срамота? Ја бих дао људима
могућност да се спокојно исплачу, у тишини. Није добро премного страдати и све
чувати у свом срцу: постепено се, на тај начин, формира читаво гробље са, у
њему сахрањеним, умишљеним мртвацима; али, једанпут, маса тих живо упокојених
болова изненада устаје и тада ће бити мучно заискати ваздуха и живота. Нама су
дати тишина ноћи и верност пријатеља, да би тек они видели наше сузе и заувек
ћутали о њима. Нека се ти пупољци страдајућег срца расцветају и увену у оку, а
да их нико не осуди, да их нико не исмеје...
Сваки који плаче – знао он то или не
– плаче због преобиља светског бола.
И. А. Иљин, „Суза“, Загледан у
живот: књига промишљања свакодневице, превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари
Бановци – Дунав – Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар