Категорије

недеља, 07. јануар 2018.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Где је Србија?


1.
На гробове предака српски народ оставља крушке, јабуке, пите и осталу храну, коју, уместо предака поједу птице и просјаци. Недавно, међутим, на једном сеоском гробљу, видео сам да је неко на камени споменик ставио банану и јабуку од пластике. Гледајући ту карикатуру жртве духовима предака, и помишљајући како ми своју културу понекад заборављамо, а из туђе примамо само оно најгоре, човек се и нехотице запита где је онај народ који је некада у својим средњовековним црквама гледао она сјајна распећа, успења, тајне вечере и поклоњења краљева, и оне умне и племените главе мученика и еванђелиста? Где је онај народ који је некада певао песме о Сунчевој сестри, о девојци коју просе Сунце, Месец и Муња, и којој су кумови и сватови св. Илија, св. Никола, и св. Петар и Павле? Зар се стваралачи дух српског народа, који је створио и велику епску поезију, и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици? Зар му није тесно у тим формулама? И зар је та јалова и лажна жртва једина жртва на коју је спреман? Зар је она једини начин комуникације са духовима предака, и са свим оним што ти духови симболизују и представљају? И зар је потреба за комуникацијом са духовима предака на тако ниском нивоу да се може изразити једном туђом воћком, бананом, за наш свет без икаквог митског садржаја, и једним неприродним и празним материјалом, пластиком? Најважније од ројева ових суморних питања било је: да ли ће стваралачки дух српског народа успети да нађе излаз из тих формула и карикатура? Да ли ће опет наћи садржај коме ће бити потребан неки виши облик којим би се изразио?

2.
Двадесет осмог јуна 1989. навршиће се шест стотина година од Косовске битке, која не представља само најдраматичнију раскрсницу српске историје,него и највише и најузвишеније место српске легенде и митологије. Иако историја још увек не зна поуздано која је војска, српска или турска, победила у овом боју 1389. године, ни да ли је победника у њему уопште било, народ је Косово доживео и запамтио као свој највећи историјски пораз. Иако је српска држава, као деспотовина, у несмањеном обиму, постојала још седамдесет година, спрски народ је као тренутак њене пропасти упамтио Косовски бој. Не само зато што је српска деспотовина после Косова живела са самњениим суверенитетом, као турски вазал – имала је она и својих цветних и звезданих тренутака – него зато што је народ пропаст своје државе и погибију свог кнеза, Лазара Хребељановића, кога ће касније прогластити свецем, разумео као изабрану жртву. Као жртву принесену највишим духовним и моралним сазнањеима.
То изабрано, свесно жртвовање, сагласно описују и усмено, народна, и писана, црквена, књижевност. Најаутентичнију дефиницују тог косовског опредељења и жртвовања налазимо у „Похвали кнезу Лазару“ Патријарха Данила, написаној непосредно после Косовског боја (крајем 1392, или почетком 1393. године), у једном драматичном дијалогу између кнеза Лазара и његових витезова, у коме је, поред осталог, речено и ово:
„Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом кроз живот…Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овог отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловремених и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овог другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечаствих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су од Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињена истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме.“
Због ове одлуке, којом се на себе преузима Христово бреме, и којом ратници приносе „себе Богу као живу жртву“, Косово у колективном памћењу српског народа има највишу сакралну вредност, из које извиру све моралне вредности. Једна лирска народна песма Косово дефинише овако:

На сред мора најдубље дубљине,
На сред неба највише висине,
На сред поља најшире ширине,
На Косову највише бојиште…

Косово је „највише бојиште“ зато што су на њему побеђени страх за живот, и страх од смрти, и што се на њему кнез Лазар, заједно са својом војском и својим народом, определио, и мучеништвом изборио, за „царство небеско“, за живот вечни, за Христа и Христово бреме, за духовне и моралне принципе, за „горње венце“. Место на коме је српски народ доживоео свој највећи исторјиски пораз, истовремено је и место на коме је извојевао и своју највишу духовну победу.

Љ. Симовић, Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008.)


Преузето са блога Александра Мирковића: 

Нема коментара:

Постави коментар