Нас ће да дирне,
запрепасти, чак и распали y Рубљовљевом делу не тема, ни број "три",
ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса
ноуменалног света, и више нам није важно, y естетском смислу, којим је
средствима иконописац постигао ту обнаженост ноуменалног и да ли су већ у
нечијим другим рукама биле те боје и ти потези, него то што нам је он заиста
предао откривење које је сам видео. Усред
смутних прилика времена, усред раздора, међусобних спорова, свеопштег дивљања,
татарских препада, усред тих дубоких немира који су бешчастили Русију, открио
се духовном погледу бесконачни, непомућени, ненарушени мир, "вишњи
мир" горњег света. Непријатељству
и мржњи који су царевали у доњем свету, супротставила се узајамна љубав која
протиче у вечном складу, у вечној безмолвној беседи, у вечном јединству горњих
сфера. Ето, тај необјашњиви мир који тече широким током право у душу онога
који сазерцава Свету Тројицу Андреја Рубљова, тај ничим на свету упоредив азур,
више небески од самог земног неба, да, тај заиста пренебесни азур, неизречену
машту Љермонтова који је туговао за њим, ту неизразиву грациозност узајамних
наклона, ту премирну тишину безречности, ту безграничну узајамну покорност – ми сматрамо стваралачким садржајем
"Свете Тројице". Људска култура представљена двором, свет живота – дрветом,
а земља – стеном: све је то мало и
ништавно пред тим општењем неисказиве, бесконачне љубави: све је – тек око ње и
ради ње, јер она својим плаветнилом, музиком своје красоте, својим пребивањем
изнад пола, изнад узраста, изнад свих земаљских одређења и разлика – јесте само
небо, јесте сама апсолутна стварност, јесте оно заиста боље, оно што је изнад
свега постојећег. Андреј Рубљов je оваплотио то колико несхватљиво толико и
кристално-тврдо и непоколебљиво-тачно виђење света.
П. A. Флоренский. Троице–Сергиева
лавра Сергиев Посад 1919. стр. 19–20.
Преподобни Андреј Рубљов – иконописац, превео и приредио Младен М. Станковић, „Неаника“,
Београд, 2004, стр. 65-66.
Нема коментара:
Постави коментар