Категорије

понедељак, 22. јануар 2018.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, О захвалности



Шта значи бити захвалан?
Бити захвалан значи одати признање ономе коме захваљујемо, али не значи бити му дужан. Напротив, бити захвалан значи одрицати сваку врсту дуга, као што немогућност осећања захвалности за последицу има непризнат душевни „терет“. „Захвалан сам на овоме што јесам“, али ја јесам и сâм по себи, односно по ономе каквим већ јесам, какав ме је Бог већ створио.
Бити захвалан, изговорити ту тако олако схваћену реч хвала, отуда значи: ја нисам сâм на овоме свету; од некога сам и од нечега постао; али баш због тога што сам свестан – могу да идем даље.
 Бити захвалан отуда значи надрасти себе и своју свест о томе да никоме ништа не дугујемо, а сачувати душевни мир и љубав према ономе коме се захваљујемо. Јер, по суштини својој, у корену захвалности јесте – љубав.
Рећи „Хвала“ значи помирити свог "унутрашњег" и "спољашњег" човека, значи коначно Једно!
Рећи Хвала Богу не значи само захвалност на ономе што човек јесте, него значи најдубљу везу са самим собом, својим духовним средиштем. А наше духовно средиште јесте „пребивалиште“ Бога, место „становања“ Љубави.
Бити захвалан и на нечему што у својој бити не садржи позитивне особине, одређења, а што је пресудно утицало на формирање наше  личности, што је усмерило наш животни пут, израз је свести „вишег“ човека који је умео и уме да све доживи као путоказ ка самом себи, као израз Божије љубави. Чини се да је човек почео да лута најпре у себи, пре него што се сасвим изгубио, оног момента кад је престао да осећа захвалност, узнесећи себе и своју личност изнад других, а затим и изнад Бога. Изгубивши захвалност према Богу, изгубио је у Љубав у себи, за друге, а затим и за себе, јер је из свог духовног средишта „истерао“ Бога. 

Нема коментара:

Постави коментар