Човеку
одговара само оно стање у коме се родио и за које је рођен.
(22. фебруар 1824)
Човек
је једноставно биће. И ма колико да је богат, разноврстан и несхватљив, он ипак
брзо пролази кроз све своје метаморфозе.
(1. мај 1825)
Човек
није рођен да решава светске проблеме, већ да тражи где је зачетак проблема и
да се онда држи у границама онога што се може схватити.
Измерити
збивања свемира за то његове способности нису довољне, а да унесе у космос
разума –– то би, с обзиром на човекову сићушност, представљало узалудан
покушај.
Никад
не бих толико упознао људску беду, као ни колико је људима мало стало до
истински великих циљева да нисам због свог природно научног интересовања вршио
на њима огледе. Али ту сам видео да већина до науке држи само утолико уколико
од ње живи, и да већина чак и заблуде обожава ако од њих живи.
(15. октобар 1825)
Највише
до чега човек може доћи јесте чуђење, те ако га прафеномен зачуди, он као да је
задовољан; чуђење му не може допустити нешто више, а нешто још даље он и не
треба да тражи после тога: граница је ту. Али људи се обично не задовољавају
сагледавањем прафеномена, они мисле да се мора и даље ићи и личе на децу која
кад се погледају у огледало, одмах га окрену да виде шта има на другој страни.
(18. фебруар 1825)
У
сва времена је речено и понављано да човек треба да се труди да упозна самог
себе. То је необичан захтев коме до сада нико није удовољио и који, у ствари,
нико и не треба да удовољи. Човек је са свим својим тежњама упућен на оно
спољашње, на свет око себе и његово је да тај свет утолико упозна и користи
уколико му је потребан за сопствене сврхе. За себе самог он зна само кад ужива
или пати, тако да само кроз патње и радости сазнаје шта треба да тражи или чега
да се клони. Али, уосталом, човек је тамно биће, он не зна одакле долази и куда
иде, мало зна о свету, а понајмање о самом себи. Ја себе такође не познајем, а
и сачувај ме боже од тога.
(10. април 1829)
„Није
добро да је човек сам“, рече Гете, „а нарочито не треба да ради сам; њему је
још како потребно учешће и подстрек ако хоће да успе“.
(7. март 1830)
„Човек“,
рече он, „има различите степене које мора да прође, и сваки степен има своје
нарочите врлине и мане на које у епоси у којој се оне јављају треба гледати као
на сасвим природне и које су донекле умесне. На следећем степену он је опет
други, нема више ни трага од ранијих врлина и мана, него су на њихово место
ступиле друге добре и рђаве особине. И то се тако продужује све до последње
промене за коју још не знамо.“
(6. март
1831)
Човек
цени и хвали само оно што би и сам могао да створи; а будући да се извесни
људи, у ствари, одржавају помоћу осредњих остварења, они се користе лукавством,
те слабије ствари у књижевности, које, међутим, имају и својих одлика, оцењују
сасвим негативно и потпуно их срозавају да би што више узнели осредња остварења
која они хвале.
(18. март 1831)
„Али,
у основи, ми смо сви колективна бића, ма како да се поставимо. Јер како је мало
то што имамо и што називамо својим власништвом у најчистијем смислу! Ми сви
морамо да примамо и учимо, како од оних који су били пре нас тако и од оних
који су с нама. Чак ни највећи геније не би далеко дошао кад би хтео да створи
све сопственом снагом. Али то не схватају многи врло добри људи и са својим сновима
о оригиналности тапкају пола живота у тами. Познавао сам уметнике који су се
хвалили да се нису поводили ни за каквим мајстором, већ да имају да захвале све
своме генију. Луде! Као да то свуда може тако да буде! И као да им се свет на
сваком кораку не намеће и од њих ствара нешто и поред њихове глупости. Ја чак
тврдим, кад би такав уметник само прошао поред зидова ове собе и бацио само
летимичне погледе на слике неколицине великих мајстора које сам ту извешао,
морао би, кад би имао мало генијалности, да оде одавде као други и виши човек.
А
и шта је уопште добро у нама ако није снага и наклоност да привучемо себи
средства спољног света и да их ставимо у службу нашим вишим циљевима? О самом
себи доиста могу да говорим и да скромно кажем како осећам. Истина је, у свом
дугом животу штошта сам учинио и остварио чиме бих свакако могао да се дичим.
Али ако хоћемо да будемо поштени, шта сам имао што је, заправо, било моје осим
способност да видим и чујем, да разликујем и одабирам, и да оно што сам видео и
чуо оживим са нешто духа и да то репродукујем са нешто умешности. Своја дела
нисам стварао благодарећи само мојој мудрости, већ хиљадама ствари и лица изван
мене, који су ми за то давали материјал. Долазили су будале и мудраци, бистре
главе и ограничене, детињство и младост као и зрела старост: сви су ми казивали
како им је на души, шта су мислили, како су живели и радили и која су искуства
скупили, и ја нисам имао ништа друго да радим осим да се латим посла и да
пожњем што су други за мене посејали.
У
основи је такође будалаштина да ли неко црпе из самог себе или он то добија од
других; да ли неко дејствује самим собом или дејствује преко других: главно је
да човек има јаку вољу и спретност и истрајност да све то изведе; све остало је
безначајно. Мирабо је стога био сасвим у праву кад се користио како је умео
спољним светом и његовим снагама. Он је имао способност да разликује таленат, а
таленат се осећао привучен Мирабоовом метафизичком снагом, његовом силном
природом, тако да се драге воље предавао њему и његовом вођству. Тако је он био
окружен масом изврсних снага, које је прожимао својом ватром и активирао за
своје више циљеве.
И
баш то ште је умео да дејствује са другима и помоћу других, баш у томе је био
његов геније, његова оригиналност, његова величина.“
(17. фебруар 1832)
Ј.
П. Екерман, Разговори с Гетеом последњих
година његова живота, „Рад“, Београд, 1976.
Избор:
Зоран Констатиновић
Превод:
др Јован Богичевић
Нема коментара:
Постави коментар