 |
| Фредерик Лејтон, Антигона |
„Морално
није производ људског размишљања, већ је то смисао за лепо, који је човек
стекао и који му је урођен. Тим смислом сви људи више–мање располажу, и у већем
степену појединци нарочито обдарене природе. Ови су обелоданили своју божанствену
душу великим делима или учењем, а ова је затим лепотом своје појаве пробудила
љубав код људи и силно их понела на поштовање и снажно подражавање.
Али
вредност морално-лепог и доброг могла је да се схвати искуством и мудрошћу,
пошто се рђаво показало у својим последицама као нешто што уништава срећу
појединца и целине, а племенито и право као нешто што ствара и учвршћује
посебну и општу срећу. Тако је морално-лепо могло да постане учење и да тако
изражено, обухвати све народе.
*
„Морал
Антигоне, уосталом, није пронашао
Софокле, већ се он налазио у сижеу, који је Софокле утолико пре могао да
изабере што је овај поред моралне лепоте имао у себи онолико драмско–ефикасног!“
„Све
што је племенито“, рече он, „само по себи је тихе природе и као да спава док га
не пробудии изазове противречност. Таква противречност је Креонт који је
делимично ту ради Антигоне, да би му се показала њена племенита природа и право
које је на њеној страни, а делимично ради њега самог, да би нам се његова кобна
заблуда указала као нешто што треба мрзети.“
(1. април
1827)
Ј.
П. Екерман, разговори с Гетеом последњих
година његова живота, „Рад“, Београд, 1976.
Избор:
Зоран Констатиновић
Превод:
др Јован Богичевић
Нема коментара:
Постави коментар