ВАСКО ПОПА, Записи о песништву

ПЕСМА

Осванеш и погледаш: све је већ ту, и дрво и змија и камен и сунце.

Ништа на тебе није чекало. Ништа се на тебе не осврће, ништа тебе не пита, све то стоји и иде по своме.

И онда, из неког дубљег ината, из чега ли, кренеш и ти да од блата, од сна, од голог даха, од чега год стигнеш нешто, нешто своје, онако по своме створиш. Пустиш то у свет и стрепиш: не знаш хоће ли проходати, проговорити, хоће ли опстати.

И буде ли тако, а тако бива ретко, убрзо то твоје, од тебе створено, стане по белом свету да хода, и оно, по своме.

Па да ли то онда волиш?

ТАЈНА ПЕСМЕ

Питају те шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке шта значи њен плод – јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици одговорило: „Загризите у јабуку па ћете видети шта значи!“

Како да извучеш значење из своје песме? Како да своју песму исцедиш, или да је истуцаш или да је прекуваш, па да послужиш оне који те питају соком песме или песмом у праху или песмом у хранљивим дугмадима?

Ти би могао, онако шале ради, да испеваш песму о својој песми. Јадна би то песма била! То би било исто као када би дрво јабуке од свога стабла, од грања и лишћа склепало једну јабуку. Много би се тиме не ко окористио! Не доказује ли то да ти, управо као и дрво јабуке, ниси позван да говориш о своме воћу. Не доказује ли то такође, успут речено, да ти уопште не личиш на своју песму. Личе само твоје песме између себе, личе једна на другу, и онда им се као заједнички именитељ или неко породично име, надева твоје име.

Уосталом, шта значи јабука? Зашто ти нико не одговара? Твоја песма значи тајну која се негде у теби зачела и тамо сазревала, и када је сазрела, ти си је у слоговима свога језика изговорио. Да си знао шта значи та тајна, не би се ти толико трудио помажући јој да се породи на сунцу, међу људима и међу облацима. И на другима је, не на теби, да одговоре на питање да ли се тајна може сазнати или само доживети, да ли се може освојити или јој се може само подлећи, да ли се може отворити или се може само пристати да се у њој буде њен затвореник?

Гледаш за својом песмом која ти је одлетела из руке, ћутиш, одмараш се мало, или бар мислиш да се одмараш, и пушташ њу, своју песму, да сама одговара на сва питања, пушташ је да сама буде свој сопствени одговор. Ти једино можеш да говориш о својој песми као читалац, јер ти си први читалац своје песме. Али то никако не значи да си ти и најмеродавнији и најбољи читалац. Међу онима који те питају шта значи твоја песма, има свакако много умнијих, искуснијих и непристрасних читалаца него што си ти.

ПЕСНИКОВА МУТАВОСТ

Питају те како си створио песму. Зашто не питају камен како је створио камичак или птицу како је излегла птиче или жену како је родила дете?

Камен не уме (рецимо) са њима да говори, језик птица не разумеју (или су га заборавили), а жена ће им испричати своју љубав, пут љубави, околности љубавне, и неће им ништа, y ствари, умети да каже што би представљало какав–такав одговор на њихово питање. Или су већ чули неку мајку која им је испричала како је своме детету створила главу, како му је бирала памет и боју очију и удахнула му душу? Не верујеш. Не би то умела, али због тога не би престала да тврди да је она родила своје дете, а не неко други.

Тако ни ти не умеш да одговориш како си своју песму написао. Ти стојиш пред тим питањем исто тако скамењен, главе сакривене под пазух (јер крила немаш), погледа матерински збуњеног, стојиш исто тако беспомоћан, муцав и мутав као, или малтене као камен и птица или жена. И ако би овај тражени одговор био цена којом би морао да платиш сваку своју песму, вероватно би престао да пишеш. Или би, можда, на крају крајева, посумњао да ти то сам своје песме пишеш. (И та сумња, међу нама буди речено, и не би била тако неоснована!)

Ти ћеш им испричати обред који ти, обично, вршиш пожртвовано и занесено, и који те доводи до песме.

Испричаћеш им, у ствари, своје понашање које претходи настанку песме, дакле, спољни вид песничког обреда, једини којег си ти свестан. O оном другом, тајанственом виду обреда који се крунише зачетком песме и који се врши y теби, нећеш им, ако си искрен, прозборити ни речи. Јер о томе као и они који те питају, појма немаш. Твоја улога у стварању песме улога је посредника: ти посредујеш да се песма, која се y теби ствара, изнесе на светлост дана, оспособљена да се на тој светлости одржи, и даље сама, без твоје помоћи, живи и дела. А то није ни мали ни лак посао, само што се o њему нема богзна шта рећи: посао као и сваки други посао y коме је онај главни, пресудни део, у посленику самом али без његовог знања о томе, већ извршен.

ИЗВОР ЖИВЕ РЕЧИ

Питају те често одакле теби речи твоје несме. Има речи-костију које ти застану у грлу. Њима се можеш угушити. Има речи–жеравица које ти падну у срце. Од њих можеш изгорети. Има речи-змија које ти се склупчају насред главе. Због њих мораш научити да свираш y чаробну фрулу. Има свакаквих речи од којих можеш настрадати. Са речима се, уопште, не треба шалити. И, између осталихмма и речи-кључева. Те речи–кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Што, наравно, не значи да је увек и начиниш. Te речи јесу и саме већ зачетак песме. Оне ти се јављају увек изненада, али, изгледа, никад случајно. Јављају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. Засијају између других речи и реченица које никакве везе немају са будућем песмом. Засјају те речи као предзнаци песме. Само их треба препознати. Оне те задиве, као да то нису твоје речи. И сећаш их се мутно, као да си их некада давно већ негде чуо, само не знаш ни где ни кад, и то сећање остаће ти заувек тако мутне и неће ти се ни после писања песме нити икад разбистрити.

Уколико ти је искуство богатије и зрелије, оно те учи да ти те речи песме долазе из свога извора. Одакле би, уосталом, и могле доћи? Знаш да пут од тога извора води кроз твоје срце, кроз твоју главу, кроз твоју душу. И то ти даје могућност да песму напишеш, да напишеш песму онакву какву си заслужио, и онда, само онда када си је заслужио. Бити песник, по свему судећи, значи, више него ишта друго, бити човек који је спреман да животом својим искупи речи за своју песму из њиховог извора. Без самозаборава нема усредсређивања, без усредсређивања нема надахнућа, без надахнућа нема откровења, без откровења нема и не може бити песме. Не може бити песме барем онакве до какве је теби стало.

И питају те исто тако често, коме ти упућујеш речи своје песме? Ти их враћаш онамо одакле си их примио, враћаш их њиховом извору. Знаш да пут у назад до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се друштвеност, човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи, али често нема чиме.

И за сваког човека, за сваког читаоца важи закон по коме треба речи песме да заслужи, ако жели да те речи постану његове. Иначе може да стоји колико год му је воља над песмом, сама му се песма никад неће отворити. Затворено коло чине речи у песми. Види се да играју у колу, али се с види око чега то оне играју. To речи у песми састављају слику извора из кога су потекле и коме теже. Речи су, казало би се, окренуте леђима човеку нагнутом над песмом. И човек им може видети лице само ако пристане да се сȃм, без пратње својих задњих мисли којима се поноси, ухвати у то коло речи, да не пита куда ће га одвести и да се не осврће уназад. Једино ће му се тако песма отворити: отвориће му се изнутра. Других улаза у песму нема.

ЧУВАР ИЗВОРА

Питају те увек изнова зашто пишеш песме. Да би видео зашто живиш, управо зато пишеш песме. Живе речи, с времена на време, предане или преноће у теби, на бескрајном путу ка своме извору. Да није њих, никад са поља твог вида ти не би угледао шта се крије иза планине која то твоје поље окружује. Не би никада видео где се то твоје поље налази, нити шта се на њему стварно открива. Твоје би реченице биле само залогај земље све до смрти, а после ње поготово. Ти би се тетурао по своме пољу и отворених очију би разбијао чело о невидљиве зидове.

Бдиш насред тога бескрајног пута који кроз тебе пролази и чекаш да живе речи наиђу. Полазиш им у сусрет и носиш им своје једине дарове које имаш: бдење и ћутање. Тиме се надаш да ћеш их нахранити и напојити. Спремаш им свој голи дах да се у њему осећају као код своје куће, као под небеским сводом или у подземном понору, како им више одговара.

Бдиш далеко од тог извора живе речи који никад ниси видео, али ти се чини да нешто од његовога жубора чујеш, нешто од његових облика осећаш, нешто од његове бистрине видиш у свакој својој песми. Не бојиш се да тај извор живе речи може пресахнути. Не бојиш се да га неко може затровати или затрпати. Знаш добро да се тај извор не може ни замутити, јер га ниједна псовка, ни једна клетва, ни један камен не може досећи и пасти у његове бистрине.

Ако бдиш насред пута којим наилазе живе речи из свога извора, то је зато што се бојиш да тај пут не опусти и не зарасте у густу, непробојну буку или не потоне под дебелом прашином тишине. Тада ти се не би више родила ни једна песма. Чело би ти се поново претворило у надгробну плочу која покрива васколики свет. Глувy таму испод слепоочница не би могао назвати животом. И не би знао зашто живиш, јер не би било ни једне живе речи да ти то каже.

ПЕСНИКОВО MECТO

Питају те где ти је место, где је место теби који се бавиш писањем песама. Где је место теби који говориш о ономе што се голим оком не види, што се руком не дохвата, што се здраворазумском главом не разуме? Рекло би се да си кријумчар и да убацујеш у овај наш лепи, јасни свет нешто са стране, нешто што њему не припада. Мислило би се да си преступник и говориш о ономе о чему обични, паметни људи ћуте. Посумњало би се и да си луд и говориш што други обични паметни људи не говоре.

Где је место теби који говориш о ономе што тобоже не постоји а што може и тебе и било ког другог човека и да спасе и да прогута, како кад. Твоје је место међу људма. Јер глас који из тебе говори теби, говори из сваког човека такође, само што га ти не прећуткујеш.

Где ти је место знаш и никад ти неће пасти на ум да уобразиш да је негде другде, у некој другој тачки или у средишту снега. Испао би смешан: точак света би се искривио у твојим очима, у твојим речима, у твоме делу, почео би да се окреће око своје самозване осовине и правио би празне осмице у празном. И пошто ти тада ти не би био на свом правом месту, нико и ништа око тебе такође не би на свом правом месту било.

Где ти је место док пишеш песму? Негде где ти простор није више за петама. Негде где те је и време заборавило, и где си и ти заборавио време. Негде где си заборавио и самога себе. Иначе не би могао ништа да видиш и одатле у песми на светлост дана да изнесеш. Сав ти труд не би ништа вредео.

Пошто си испевао песму, где ти је место? У песми сигурно не: замисли да у јабуци нађеш грумење земље која је јабуку исхранила?! Иза песме ти је место, можда? Не, ни иза песме: сенка би ти на песму пала и замутила је. Испод песме, дубоко испод ње ти је место: као свакој земљи хранитељки.

ПЕСНИКОВИ ДАРОВИ

Песникови дарови данас су скромни, али праизворни, чисти и дају се од срца. Срце сваког песника данас је књига y пламену. Песник листа ту књигу и читању се учи. Оно што данас песник у својим стиховима говори, муцање је првих слова тешке и бескрајне духовне азбуке. Песник учи ту азбуку да би ослободио и себе и људе око себе од неписменог живота који рађа смрт и од неписмене смрти која не рађа живот. При том се мирно излаже опасности да испадне сумњив у очима свезнајућих, самозадовољних људи. Такав је његов посао данас и одвајкада. Песник, коме се тај посао често и не признаје као неко озбиљно занимање, у ствари је брат рудара, ловаца на бисерне шкољке, чувара светионика. Његово занимање је једно од оних за које се каже: „Па неко мора и то да ради“. Уосталом, песник сам себи није важан: важно му је песништво. Песник ради упркос свима онима којима није потребан, ради штавише, понекад, и упркос самоме себи. Истине до којих долазе не мазе људе око њега али ни њега самог. Песнику даје снагу да истраје у своме чудном, тешком и опасном послу једино сазнање да је неопростиво допустити да пламена књига у грудима гори и изгори узалуд, непрочитана. Песникови дарови, те речи из пламена спасене по цену живота, употребљиви су искључиво за оне који их воле.

Васко Попа, „Записи о песништву“, Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 50-54.