Категорије

субота, 06. јануар 2018.

ЏОН КИТС, Ода психи


О богињо! Почуј бескрајне стихове,
Изнуђене снагом и драгим сећањем,
И извињење што дивне тајне ове
Зборим твом уху дивним везеном ткањем:
Ту крилату психу да ли данас сањах
Ил је стварно видех пробуђеним оком?
Лутах сред махнитог шумског путовања,
Затим клонуло у чуђењу дубоком,
Видех једно биће покрај другог крочи,
Кроз најдубљу траву под шаптавим сводом
Од дрхтавог цвећа и лишћа, куд јури
Једва приметан поточић:
С благо свежим цвећем, ком миришу очи,
Плаво, сребрнбело процвали пурпури,
Обгрљених руку, укрштених крила;
Дисање им благо, а постеља трава;
Кô сном благих руку раздвојених глава,
Нит се поздрављају, нит се усне споје,
Пољупце ће бивше надвладати бројем,
Уз освит љубави – Ауроре лице;
Дечак крила разиграва[1];
Ал' ко си била ти, нежна голубице?
Његова Психа права!
Тек рођена слико предивнога сјаја,
На олимпском небу најлепши зȃp имаш,
Лепша од Фебиног озвезданог краја,
Илʼ Вечерњаче што пламти небесима;
Лепша од свих, ал, храм не пружи ти нико,
Ни олтар цветних украса;
Нити хор девица да запева кликом
У доба поноћног часа;
Без лауте, фруле, нит преко олтара
Да замирише тамјан кадионице;
Без светости, луга, пророчанског жара
Којим збори снено пророково лице.


Премда је касно за прадавне савете,
И да лира буде заљубљива нама,
Кад уклете беху све дубраве свете,
Светост би у ветру, води и ватрама;
Али чак и ови дани што постоје
Без твог зарног крила и светости благе,
Лебдећи кроз те Олимпљане без снаге,
Очима надахнут, ја гледам и појем.
Нек будем твој хор и нек се јецај чује
У доба поноћног часа;
Твој глас, лаута, твој тамјан са олтара,
Твоја фрула и замах кадионице
Твој луг, твоја светост, пророчанство жара
Којим збори снено пророково лице.

Градећи твој храм, твој жрец ћу да постанем,
У незнану област духа да се винем,
Где мисли болне кô разлистале гране
Жаморе на ветру место боровине,
Тамо ће та мрачна стабла да се шире,
Да гајеве преко свих стрмина граде;
Уз потоке, птице, пчеле и зефире,
Утонуће у сан све горске Дријаде;
И кроз тај спокој где не чује се ништа,
Украсиће гримиз јарког светилишта
Сплетом свих венчића напрегнута душа
Уз незнане звезде, звончиће и цвати,
Све оно што машта у свом врту куша,
И увек ће ново цвеће одгајати:
Дариваће теби све што благом моћи
Сеновите мисли плави,
Сјајну бакљу, прозор отворен у ноћи,
Да уђе пламен љубави.

Џ. Китс, Сан и поезија, превео с енглеског Бојан Белић, Службени гласник, Београд, 2015.





[1] Купидон

Нема коментара:

Постави коментар