Апстракт: У раду се скреће пажња на један посебан, можда и најзначајнији слој романа Петруша и Милуша Петра Сарића, а то је прича која „саму себе рађа“, односно која се намеће као метанаративни исказ између друге две (мајчине и кћеркине) приче које граде роман. Значај тих и таквих приче је у томе што се у њима скрива „зрнце истине“, односно, да представљају, баш као што је Андрић тврдио, „праву историју човечанства“ (Ко сам? Одакле долазим?), па чак и њен „смисао“ (Куда идем?). Опредељујући се за облик „народског“ усменог излагања (које подразумева присуство саговорника), Сарић открива мрачне дубине једног амбијента атавистичке рудиментарности.
Кључне речи: Петар Сарић, Петруша и Милуша, прича, причање, историја, легенда, трагедија.
„Код мене разговарати са неким није више
ни начин саопштити нешто
већ потпуно испуњење живота“
Растко Петровић
За разлику од других романа Петра Сарића, роман Петруша и Милуша (1990) није био у фокусу књижевне јавности, какав су третман, на пример, имали романи Сара и Сутра стиже Господар. Међутим, иако се не може сматрати врхунским Сарићевим остварењем, роман Петруша и Милуша се издваја специфичном структурном организацијом у облику два гласа, две приче коју приповедају мајка и ћерка, а у чијем је средишту прича и њено магијско дејство на човека, односно схватање да се у тим измишљеним причама, како је тврдио и Андрић, крије права историја човечанства.
Романом Петруша и Милуша Петар Сарић наставља истраживање неистражених подручја на већ успостављеној тематској линији у претходним романима, нарочито са Дечаком из Ластве. У оба романа реч је о сложеним односима (емотивним и психичким) и чврстој, готово патолошкој везаности сина за мајку (у Дечаку из Ластве) и кћерке за оца (у Петруши и Милуши). У том смислу, овај роман означава подједнако присуство књижевне доследности и књижевних модификација, континуитет и дисконтинуитет. Континуитет препознајемо у проблематизовању истог, хронотопски – просторно и временски дефинисаног амбијента, обухваћеног хронотопом Бањани, док се дисконтинуитет огледа у другачијем фокусирању на тематске слојеве романа и у дубинскопсихолошком профилисању ликова и карактера. Већ је претходним романом Дечак из Ластве Сарић јасно наговестио тај дисконтинуитет и он је назначио пишчев интерес да се фокус на човека у времену замени „интересом за човека самог, за пејзаж људске душе, за симболику времена у човеку“[1]. Зато се с правом може рећи да је романом Петруша и Милуша Сарић реализовао и заокружио идеју започету у Дачаку из Ластве, о модерном роману који је у дослуху са стваралачким изазовима савременог експерименталног али и класичног психолошког романа.
Књижевна елаборација основног мотива романа Петруша и Милуша открива мало познате слојеве нашег патријархално-фолклорног менталитета. Уместо уобичајених и у нашој књижевној традицији очекиваних „мушких тема“, Сарић даје реч двема женама, у чијим је причама обликована драма живота, дубоко понирући у њихове личне драме и тематизујући њиховне интимне кризе. Прича романа је занимљива и провокативна, а висока драмска тензија произилази из међусобних односа два његова доминантна књижевна лика, мајке Петруше и њене ћерке Милуше, које у одвојеним композиционим целинама излажу своје приче о догађајима који су одредили њихову животну, али и романескну судбину у књизи.
Иако се чини да је примарна вредност овог романа обнова психолошког обрасца обликовања женских ликова под деспотијом патријархалности, пре би се могло рећи да је то композициона структура која није само специфичност формалне природе него унапред испланиран образац истицања основног моралног сукоба и изразитости њихових трагичних последица. То структурно двогласје у функцији је изразито интензивираног позиционог начина приповедања. Логика нарације надређена је логици догађања, па се наизменично и функционално смењују догађаји и асоцијативни низови. Наизменичне приче мајке Петруше (којих је тринаест) и кћерке Милуше (дванаест) истовремено су „интегрални делови приповедачког гласа“, чија је „хомофона функција конститутивни елемент романа“[2]. То се посебно огледа у деоницама којима се роман отвара („Пре приче“) и затвара („После приче“). Две приче, мајчина и кћеркина, међусобно се допуњавају и прожимају, јер једна другој служе као оквир и основа. Нити би Петрушина прича била потпуна да није преломљена у причи њене кћерке, нити би Милушина прича, ма колико да је обележена несрећом и трагедијом, била утемељена и уверљива без оквирне мајчине приче. Из тога произилази да Сарићев роман није класичан дијалошки роман који разрешава актуелни проблем актуелног времена, већ роман-дилогија, како га је назвао Сава Пенчић, који као „полифонијски роман модерног проседеа тежи ка прозним обрасцима високога медитативнога и интелектуалнога набоја“[3].
Роман Петруша и Милуша открива самосвојност литерарног поступка аутора и његове дубинске склоности, које је показивао већ претходним романом. Опредељујући се за облик „народског“ усменог излагања (које подразумева присуство саговорника), Сарић открива мрачне дубине амбијента у којем доминира „укус атавистичке рудиментарности“[4]. На исти начин на који се сударају и преплићу две тачке гледишта две особене женске индивидуе, преплићу се и реалистичко и магијско, међусобно се објашњавајући и допуњавајући. Реалистичким тоновима обојено је причање мајке Петруше, док се магијско, загонетно и фантазмагоријско везује за Милушино приповедање. „Прво излагање обезбеђује сиже, фабулу, драматургију и рецепцијску провокативност. Други ток нуди атмосферу, метафизичку слутњу, сугестивност, искошеност погледа, сновиђења“[5]. То се сасвим уклапа у концепцију два пола романа, које је Даница Андрејевић назвала физиком и метафизиком.[6]
Основни проблем нарације и структуре романа Сарић је успешно решио тако што је за нараторе прича романа изабрао саме књижевне протагонисте. На тај начин он је постигао аутентичност исказа, али је и отворио могућност читања у виду евентуалног повезивања двеју прича из двеју различитих духовних перспектива, у једну семантичку и тематску целину романа. У том смислу овај роман је далеко успешнији од Дечака из Ластве у којем се без дубље логике и систематичности преплићу унутрашњи гласови јунака са гласом наратора који их обједињује. „Петар Сарић је уз помоћ два паралелна тематска и синтаксичка тока своје наративне визије и њиховим спајањем у једну семантичку целину у суштини веома адекватно повезао доминантне језичке и композиционе, односно структуралне могућности свога текста које је освојено остваривао у претходна два романа о бањанском патријархалном простору. У том контексту посматран, роман Петруша и Милуша, који заузима средишње место међу овим књигама (Сутра стиже Господар и Дечак из Ластве, прим. М. Ј. М.) свакако је најкомуникативнији и у литерарном смислу најостваренији роман Петра Сарића“, пише Марко Недић.[7]
У наизменичним контрасним поглављима (непарна поглавља су Петрушина причања, Милушина парна) испричана су два потресна, сједињена и супротстављена, трагична живота. Петруша – мајка, жена обузета чулношћу, еротичношћу, необуздане жеље за припадањем мушкарцу које не налази у свом јуродивом мужу Кирилу, већ задовољење тражи у сеоским младићима, видару Јовану, Турчину Исмету и племенском старешини – кнезу Обраду. Милуша – премда девојчица, антипод је мајчиној природи, сасвим усмерена на свој унутрашњи свет, свет халуцинација, визија, свом мистичном и магијском анимизму, својој потреби за очишћењем од свега чулног и телесног. Између њих је силуета Петрушиног мужа и Милушиног оца, благог и јуродивог Кирила, који својим анимистичким доживљајем природе, биља и животиња, неодољиво привлачи свест своје кћерке Милуше до граница емотивног и психичког поистовећивања. Њихови карактери нису конципирани у психолошкој равни него су, као у класичним трагедијама, карактерна обележја њихове природе оквир и извор њихове моралне драме.[8] Тешке животне и друштвене околности, робовање принципима и нормама заједнице у којој је хијерархија на свим нивоима строго уређена, одређују и ток живота две жене, мајке и кћерке, и њихов положај жртве и злочинца. Два женска лика су не само „типолошки обиљежене антиномије човјекове људске ситуације, него и два лица јединствене судбине злочина и казне, с тим што лик мајке стилизује драматургију земаљских страсти а лик кћерке фантазмагорична просвјетљења заумног свијета“.[9]
Аристотел је у Поетици записао да је прича (mithos) главни део и душа трагедије.[10] Оно што је заједничко причи и истини јесте „митска свест“, обоје припадају машти, измишљеном и нестварном, а у аспекту објашњавања и ирационалном.[11] Структурна организација романа Петруша и Милуша, доводи у везу ово Сарићево остварење са старогрчком трагедијом и оним елементима које је Аристотел називао елементима по суштини и елементима по величини. У прве спадају прича (односно радња трагедије) и карактери (то јест оно што показује вољу), а у друге пролог (којим се публика обавештава о радњи која ће уследити), еписодија (дијалошки део трагедије) и егсода (завршни део античке трагедије који укључује и катастрофу – акцију којом се разрешава и завршава сукоб у радњу драме; тужни завршетак трагичке радње).[12]
Пролог којим започиње Сарићев роман, у виду поетског записа „Пре приче“, има улогу информисања читаоца о догађајима који следе и о начину на који ће бити представљени и то све кроз форму обраћања у првом лицу, с посебним акцентом на читаоца и његову улогу једног од конституената приче. С друге стране, и сама тематика романа наликује старогрчкој трагедији, јер је у основи приче митска прича о страдању јунака, њихов пад као резултат сукоба са собом, својим идеалима и околностима, са друштвом, људским и божанским законима. У античкој драми страдање јунака произилази из његовог супротстваљања вољи богова или судбини, док се у Сарићевом роману трагедија заснива на супротстављању вољи природе али и вољи племенског кнеза. Сарићева Петруша је црногорска Медеја која у судару супротности своје природе и датих друштвених околности постаје чедоморка и убица свог мужа. Њена трагедија је Сарићева митска прича о човековом паду која, као у старогрчкој трагедији, изазива код гледалаца (читалаца) јад (потресеност, ганутост) и језу (страву, ужас), који се са тим јунацима поистовећују, док у исто време читалац доживљава и неку врсту психофизичког растерећења од тих афеката (катарзу), што изазива олакшање и сама прича пружа му уживање. То је прича о злочину, прича о неизбежности исповести и покајања, прича о вишем и вечном устројству света у коме не престаје борба између земаљског и небеског, телесног и духовног, демонског и божанског у људској заједници и у људима самим. Тај поступак Пенчић дефинише као амбицију ка симболизацији романа (чију најефикаснију и уметнички најпродуктивнију примену налазимо код Андрића).[13]
Управо на значај те и такве приче аутор је указао већ на почетку књиге (насловљеним „Пре приче“) и, нарочито, у завршном осврту „После приче“, у којем се та бесконачна прича, којој се не зна сигуран почетак, као што се не зна ни крај, показује као одлагање краја, јер ће „њихов страх (оног који прича и оног коjи слуша, прим. М.Ј.М.) бар за половину, бити мањи...“[14] Осим тога, у самој Петрушиној и Милушиној исповести има доста исказа о причи, причању и причаоцима, у облику поетичких дискурса или ширих коментара, па се може рећи да је роман Петруша и Милуша не само роман о судбинским удесима две жене већ да у ширем контексту ово дело можемо посматрати и као роман о причи и причању.
Људска потреба за комуницирањем, разонода, бекство од стварности, живот у свету приче, компензација, стваралачко надахнуће, занос, афирмација истине и борба против зла, одгађање краја или продужетак живота кроз причу, само су неки од дубоких разлога о потреби за причањем и причом која „тече даље и причању краја нема“, како би рекао Андрић.[15] Причање нам пружа слику света која има своје законе и тајне, у коме човек причањем продужава своје трајање и зато „приповеда историје у знак протеста против своје коначности“[16]. Полазећи од тога да су мотиви у народним причама често врло старински и засецају у далеку, магловиту прошлост људског рода, Веселин Чајкановић је тврдио да су приче старије и од митологије.[17] А можда је „у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје“[18], тврдио је Андрић. Андрић се залагао да те митове/легенде не сматрамо измишљеним причама, већ дубоким истинама, мада донекле магловитим, о смислу (пореклу), плану (историји) и циљу (будућности) човековог постојања на земљи. Не само да свака од тих древних прича садржи „зрнце истине“, већ оне заједно представљају „праву историју човечанства“ (Ко сам? Одакле долазим?), па чак и њен „смисао“ (Куда идем?)
Двоструко конципирана – као прича која има два краја, јер је из два угла исприповедана – Сарићева прича има и двојако исходиште: с једне стране, древна прошлост, догађаји и судбина јунака креирани су самом њиховом причом која „расте“ како прича одмиче, док се, с друге стране, сама прича намеће као предмет приповедања. Сарићева прича отуда има карактер Шехерезадине приче и даје нам илузију одгађања краја, кад већ нема његовог укидања. Магија причања скривена је у њеном трајању и одлагању краја, о чему и сама Петруша каже: „Исповијест, друго моја, је једна, као што је један живот... Признајем ти да најузбудљивије дјелове приче одгађам...“[19]
Причање има магијски карактер и често може „завести“ слушаоца, па реалност фиктивног света романа постаје дубља од читаочеве јаве („Немој се чудити, но ме мирно саслушај, чуђење може још више да те заведе“[20], Милушине су речи).[21] Слушалац (односно читалац) постаје активан учесник у причи, он је „стваралачки“ читалац јер од његове способности како причу прима зависи сама прича: „Каква ће бити прича често зависи више од онога што слуша но од онога што прича.“[22]
Иако мајка и кћерка говоре о истим или углавном о истим догађајима, оне говоре из различитих временских и животних перспектива. Различито виђење које дају истим догађајима омогућава постојање две паралелне приче, односно нове приче, чије заједничке нити након завршетка њихових излагања спаја сам читалац, на чији значај аутор скреће пажњу већ у уводном излагању. Појединачне токове судбинских исповести читалац спаја у једно ткиво, показујући на тај начин место које има у самом грађењу приче. Он је тај свезнајући посматрач који „прима причу“ и чија перспектива обликује њен завршетак. О томе сведочи уводни запис у роману:
„Бележник Петрушиних (мајчиних) и Милушиних (ћеркиних) исповести, до којих је случајно дошао, одлучио се за наизменично записивање зато што му се учинило да ће две приче, иако у свему различите и од памтивека у завади а временом казивања и записивања удаљене пуних девет година, тако допунити једна другу и изнети на видело што ниједна од њих, сама и одвојена, не би могла...[23]
Те две приче, Петрушина и Милушина, разликују се по начину и мотиву приповедања, али и временској удаљености од догађаја. Мајчина прича исприповедана је из перспективе крајњег сазнања о трагичном завршетку живота свог мужа Кирила и кћерке Милуше, и своје непосредне кривице за њихову смрт („...онај ко пристане да прича и онај ко пристане да слуша равни су по кривици“[24]). Иако она једина зна крај приче, одлаже га управо из тог разлога што сам завршетак приче највише и утиче на њен осећај кривице, па њено приповедање нема хронолошки ни каузални континуитет, већ је често уздржано, испрекидано и фрагментарно. Милушина прича је лирски интонирана и сва је у знаку дирљивог доказивања властитог смисла. Обојена визијама и натчулним представама, њена прича о друговању са биљем, животињама и мртвим оцем је покушај превладавања зла – страха од људи, како га назива. И управо због тога што није „од овога света“, њена прича је мање њена а више Очева, „јер ју је више причао Он но ја...“[25] Значај који прича има за обе јунакиње сагледан је и кроз појединачне приче из прошлости које су имале пресудан утицај на формирање њихових личности: то је прича Петрушиног оца о Турчину Исмету (која је дата кроз њене реминисценције, али се одражава на ток њеног живота) и очева прича (Кирилова) Милуши (која припада времену радње романа а тиче се односа према свету, што је пресудно утицало на њено стасавање). Петрушина прича се одвија ретроспективно, за разлику од Милушине, у којој доминира садашње време. Петрушино причање је, у основи, субјективно, баш као и Милушино, али се те субјективности потиру тек у међусобном судару, при чему се рађа трећа, објективна прича, чији је творац сам читалац. „Уз помоћ та два тако различита унутрашња гласа која о истом говоре из различитих психолошких, етичких и духовних перспектива, Петар Сарић је најефикасније успевао да укроти причу и успостави власт над њом и над њеним смислом и да је представи и обликује као јединствену структуралну и семантичку целину у тексту.“[26] Преплитање двеју прича, две врсте наративног исказа, дешава се тек на нивоу романа као структуралне целине, при чему мајчина прича представља заплет, догађај, ситуацију, а кћеркина доживљај, стање, атмосферу, визију.[27] Прича која се рађа из мајчине и кћеркине приче, постаје аутореференцијални или метанаративни исказ јер се верификује као посебан слој романа.
Те две приче заједно чине нову, трећу, „заслепљујућу причу без почетка и краја“ – причу о општељудском страдању. Универзална прича о човеку „божјем изабранику, то јест изгнанику“[28] (који код Сарића имају вредност синонима) до које је писац досегао, јесте метаприча која има функцију онтолошког објашњења читаве његове поетике. Јер прича и причање су у коренима Сарићевог стваралачког промишљања и његове филозофије стварања. Тренутак у коме је прича „ухваћена“, било да је причана или слушана, то је онај стваралачки моменат између сна и јаве, живота и смрти о коме је писао и у поеми „Ткаља“, али и у уводу свог првог романа Велики ахавски трг. Сарић дакле прича:
...причу о оном човеку, божјем изабранику, то јест изгнанику, коме се указала срећа, то јест несрећа, да уцело ухвати трен у који су се, у њему, спојили живот и смрт и, захваљујући томе, нађе се истурен на једном од небеских висова с ког његова душа засија светлошћу звезде, а његово око, као на длану, угледа: и оно што је припадало само њему а није га имао у свом животу, и оно што припада свима а имаће га у својој смрти... причу, дакле, у којој ће уместо забележених речи да говоре речи којих нема![29]
Та прича је бескрајна, баш као и она о којој пише Андрић, јер се не зна где извире нити где се завршава, али док она траје, траје и живот њеног приповедача и њеног слушаоца. У томе је садржана сва магија приповедања и вредности коју приповедање има за човека. Успоставивши сложену наративну схему (у виду два гласа који приповедају и трећег који слуша) или општи оквир у односу на који се организује приповедање, Сарић је остварио знатно померање и у тематском и у семантичком слоју романа, али не само на нивоу свог стваралаштва, него и у односу на целокупну српску прозу са сличним преокупацијама, онима у којима су прича и причање метафора стварања и опстанка света. Роман Петруша и Милуша вођен је интенцијом да се причи и причању, као највећем и најзначајнијем дару који је природа дала човеку, ода дужно признање.
Литература
Андрејевић 1991: Д. Андрејевић, „Равнотежа физике и метафизике“, Летопис Матице српске, Год. 167, књ. 447, св. 1 (јануар 1991), стр. 141-145.
Адрић 1981: И. Андрић, Историја и легенда, Сабрана дела Иве Андрића, књига дванаеста, Београд: удружени издавачи.
Аристотел 2002: Аристотел, О песничкој уметности, превод с оригинала, предговор и објашњења Милош Н. Ђурић, Београд: Дерета.
Ђурић 1994: В. Ђурић, „О реконструкцији старе српске вере“, предговор књизи: Веселин Чајкановић, Из старе српске религије и митологије (1910-1924), Сабрана дела, Књига прва, приредио Војислав Ђурић, Београд: Српска књижевна задруга, Београдски издавачко-графички завод, Партенон М.А.М.
Катрога 2011: Ф. Катрога, Историја, време и памћење, превела с португалског Соња Асановић Тодоровић, Београд: Клио.
Ковач 1991: М. Ковач, „Моралне димензије фолклорне прозе“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9-10, стр. 1187-1189.
Мирковић 1992: Ч. Мирковић, „Страст и злочин“, Под окриљем нечастивог (шездесет шест савремених српских романсијера), друго издање, Београд: Дерета.
Недић 1991: М. Недић, „Два гласа исте приче“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9/10 (септембар-октобар 1991), стр. 1190-1195.
Пенчић 1991: С. Пенчић, „Одабрани круг“, Књижевност, год. 46, књ. 92, св. 9-10 (септембар-октобар 1991), стр. 1199-1201.
Пенчић 1991: С. Пенчић, „Паралелна карактеризација ликова“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9/10 (1991), стр. 1196.
Речник књижевних термина 1992: Београд: Нолит.
Рикер 1993: П. Рикер, Време и прича, превеле Славица Милетић и Ана Моралић, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Сарић 1990: П. Сарић, Петруша и Милуша, Београд: Српска књижевна задруга.
Солар 1980: М. Солар, Идеја и прича, друго, проширено издање, Загреб: Знање.
Текст је објављен у "Баштини", свеска 42, Институт за српску културу - Приштина / Лепосавић, 2017, стр. 73-83.
[1] Сава Пенчић, „Одабрани круг“, Књижевност, год. 46, књ. 92, св. 9-10 (септембар-октобар 1991), стр. 1200.
[2] Саша Хаџи Танчић, „Паралелна карактеризација ликова“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9/10 (1991), стр. 1196.
[3] С. Пенчић, нав. дело, стр. 1200.
[4] Чедомир Мирковић, „Страст и злочин“, Под окриљем нечастивог (шездесет шест савремених српских романсијера), друго издање, Дерета Београд, 1992, 307.
[5] Исто, стр. 309.
[6] Даница Андрејевић, „Равнотежа физике и метафизике“, Летопис Матице српске, Год. 167, књ. 447, св. 1 (јануар 1991), стр. 141-145.
[7] М. Недић, „Два гласа исте приче“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9/10 (септембар-октобар 1991), 1195.
[8] Н. Ковач, „Моралне димензије фолклорне прозе“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9-10, 1187.
[9] Исто, 1188.
[10] Aristotel, O pesničkoj umetnosti, prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2002, 68.
[11] Миливој Солар, Идеја и прича, друго, проширено издање, „Знање“, Загреб, 1980, 90.
[12] „Tragedija antička“, Miron Flašar, Rečnik književnih termina, Beograd, Nolit, 1992, 870-876.
[13] С. Пенчић, „Одабрани круг“, 1201.
[14] Петар Сарић, Петруша и Милуша, Српска књижевна задруга, Београд, 1990, 217. (Сви наводи у раду цитирани су према овом издању)
[15] „На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али пореба за причом и причањем остаје, а прича тече и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само о себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања.“ - „О причи и причању“, говор Иве Андрића у Стокхолму приликом примања Нобелове награде; Иво Андрић, Историја и легенда, Сабрана дела Иве Андрића, књига дванаеста, удружени издавачи, Београд, 1981, 69–70.
[16] Fernando Katroga, Istorija, vreme i pamćenje, prevela s portugalskog Sonja Asanović Todorović, Clio, Beograd, 2011, 14.
[17] Војислав Ђурић, „О реконструкцији старе српске вере“, предговор књизи: Веселин Чајкановић, Из старе српске религије и митологије (1910-1924), Сабрана дела, Књига прва, приредио Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београдски издавачко-графички завод, Партенон М.А.М., Београд, 1994.
[18] Иво Андрић, Историја и легенда, 70.
[19] Петар Сарић, нав. дело, 41.
[20] Исто, 78.
[21] Веровање у магијску моћ речи, односно у њихову натприродну снагу, карактеристично је не само за рани стадијум у развоју људског мишљења, већ и за децу, душевне болеснике, али у одређеним околностима и за душевно здраве, цивилизоване људе.
[22] Петар Сарић, нав. дело, 109.
[23] Исто, 7.
[24] Исто, 210.
[25] Исто, 208.
[26] М. Недић, „Два гласа исте приче“, 1193.
[27] Исто, стр. 1192-1193.
[28] Петар Сарић, нав. дело, 7.
[29] Исто.
Нема коментара:
Постави коментар