Пут до суштине и и поезије je – заборав. Почетак
поезије је почетак заборава. Тај заборав је свесни заборав који памти себе и
даје једну нову организацију и поредак стварима упоређујући их по несличности.
Метода заборава у поезији је у томе да се непосредни квалитет изрази далеком,
наизглед неприступачном, алузијом. Заборавити значи открити сличност y несличном,
повезати неповезане и издвојено, ујединити. Добра је зато она песма која се
памти, али које се не можемо
сетити пре ње. Говорити у песми, то значи, како је говорио
Маларме, „правити алузију, или издвојити њен квалитет који отеловљује неку
идеју".
Где
је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи
језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може
изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле
воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена
излетела птица.
(...)
Како почиње поезија која себе црпе из бескрајне
ризнице заборава и подсвести? Она почиње неразликовањем; јер разликовати значи видети и сагледати, док сагледавање претпоставља
свеукупност. Нераспознавање је основна особина поезије, песничког израза и метафоре, која намерно неће да зна
за разлику између сунца и јабуке. Нераспознавање је препознавање сличности
у најразличитијим стварима. Нема разликовања
јер нема промене y свеукупности времена: „све је увијек”. Када се свет и време
идентификују, нема кретања, поезија задире у метафизику.
Б.
Миљковић, „Почетак заборава“ (оглед о поезији Славка Михалића – одломак), Сабрана дела Бранка Миљковића, Књига IV, „Критике:
са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972.
Нема коментара:
Постави коментар