ОКТАВИО ПАЗ, Река

Пробуђени град кружи мојом крвљу као пчела.

И авион који оцртава јесен у облику дугог С,

трамваји који се стрмоглављују на удаљеним угловима,

оно дрво пуно штете које неко тресе у поноћ насред трга;

граје које се дижу и распрскавају и оне које умичу

и шапућу на уво тајну која вијуга

отварају црнило, суноврате гласова а и о, тунеле

ћутљивих самогласника,

сале које претрчавам завезаних очију, дремљиво

писмо пада у јаму као река мастила,

и град иде и долази и његово камено тело ломи се

на комаде у часу приспећа у моју слепоочницу,

сву ноћ једно по једно, кип по кип, извор по извор,

камен по камен, сву ноћ

његови делови се траже на мом челу, сву ноћ град

говори успаван мојим устима

и то је неразумљиви и задихани говор, муцање вода

и камења док се боре за своју историју.

Зауставити се за тренутак, зауставити моју крв која

иде и долази, иде и долази и не казује ништа,

седећи на мени као какав јоги у хладу смоквика,

као Буда на речној обали, зауставити за тренутак,

један тренутак седећи на обали времена, брисати

моју представу реке која уснула говори а

не казује ништа и односи ме са собом,

седећи на обали зауставити реку, отворити тренутак,

проћи његовим зачуђеним салама до

његовог воденог средишта,

на неисцрпном извору пити, бивати слап плавих слогова

који пада са камених усана,

седећи на обали ноћи као Буда на обали самога себе

бити трептај тренутка,

пожар и разарање и рођење тренутка и дисање ноћи

док плови неизмерно ка обали времена,

рећи оно што казује река, дуга реч уснама слична,

дуга реч која се не завршава никад,

рећи оно што казује време у тврдим каменим

реченицама, у широким покретима мора док

покрива светове.

У пола песме шчепа ме увек велика осамљеност,

све ме напушта,

никога нема крај мене, ни макар оних очију које

отпозади проматрају оно што пишем,

нема ни позади ни спреда, перо се буни, нема

почетка ни краја, нема ни зида који прескочити треба,

песма је пусти трг, речено није речено, неречено је

неизрециво,

опустошене вавилонске куле, терасе, море црне соли,

слепо царство,

Не,

да се зауставим, ћутим, да затворим очи док не

избије из мојих трепавица клас, водоскок сунаца,

док се писмо не заталаса дуго под сновним ветром

и плима не нарасте у талас и талас не пробије брану,

да чекам док се папир не прекрије звездама и

песма не постане шума сплетених речи,

Не,

немам шта да кажем, нико нема шта да каже,

ништа и нико осим крв,

ништа до ово одлажење и долажење крви, ово

исписивање

преко исписаног и понављање исте речи у пола песме,

слогови времена, сломљена слова, капи мастила, крв

која иде и долази и не казује ништа и односи

ме са собом.

И казујем своје лице нагнуто над папиром и неко

на мојој страни пише док крв иде и долази,

и град иде и долази својом крвљу, хоће нешто да

каже, време би нешто да каже, ноћ хоће да говори,

сву ноћ човек жели да каже једну једину реч, да

каже, најзад, свој говор сачињен од иструлелог камења,

и убадам слух, желео бих да чујем оно што каже

човек, да поновим оно што каже град у заношењу,

сву ноћ разбијено камење тражи се пипајући по мом

челу, сву ноћ с камењем се бори вода,

речи против ноћи, ноћ против ноћи, ништа не осветљава

опака борба,

судар оружја не хвата муњу камена, искру ноћи,

нико да предахне,

то је борба на смрт међу бесмртнима, јао, вратити

се назад, зауставити реку крви, реку мастила,

зауставити реку речи, премостити ток и да враћена

ноћ на самој себи покаже своје златне нутрине горећи,

да вода покаже своје срце које је грозд потопљених

огледала, стаклено дрво које ветар чупа

(и сваки лист дрвета лети и светлуца и губи се у

светлости грубој као што се губе речи у песниковој представи),

да се затвори време и његова рана да буде

невидљиви ожиљак, једва танка линија на кожи света,

да речи положе оружје и песма да буде једна једина

испреплетена реч, непомирљиви блесак који напредује,

и душа да буде равница после пожара, месечеве

груди окамењеног мора које не одражава ништа

до раширено ширење, простор прилегао на самог себе,

огромна раширена крила,

и све да буде као пламен који се клеше и леди на

стени прозирних нутрина,

тежак сјај разрешен већ у стаклу и мироносна јасност

И река мења свој ток савија своја једра, прикупља

своје слике и смешта се у саму себе.

Женева, 1953.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985.