МИЛО ЛОМПАР, Оно што смо некад називали науком о књижевности – више не постоји

…оно што смо некад називали науком о књижевности уопште није имало својих књига на полицама. То више не постоји: да ли се ово сазнање могло на упечатљивији начин представити y нашој свести од одсуства са књижарских полица? Ако упитамо за одређену књигу која припада некој од ишчезавајућих дисциплина, она се проналази у компјутерском попису података и допрема наредни дан: можемо је купити после 12 сати. Оно чему је – наводно и наизглед – посвећен наш живот, у шта смо уложили сву своју важност, оно што је било спремиште за лични, одвише лични кукавичлук (зашто су људи који проучавају књижевност толике кукавице?) који нас је свагда спречавао да погледамо пут опасних вода, ипак постоји: само није више видљиво.

Као посвећеници невидљивих ствари, морамо трагати за специјализованим књижарама: премда постоје – попут складно уклопљених књижара и кафана којима је прекривен берлински Savignyplatz, попут малених књижара и антикварница које се пружају дуж улица које воде на Nolendorfplatz – оне нису књижаре које одређују дух времена него само његове закривке, као станице на којима као да се време криви и нестаје са хоризонта. Историја је – за разлику од књижевности – још увек сачувала свој актуелни потенцијал, јер јој политички садржај обезбеђује онај пресудни скандалозни лик: дах скандала увек голица ноздрве савремености. Но, ствар књижевности стоји лоше, готово предсмртно, зато што је осећајност прожета савременим егзистенцијалним тоном.

М. Ломпар, Похвала несавремености, Лагуна, Београд, 2016.