Из односа живота, фантазије и обликовања дела следе
сва општа својства поезије. Свако поетско дело остварује неки појединачни
догађај. Отуда оно помоћу речи и њиховог повезивања даје пуки привид нечег
стварног. Оно тако мора да примени сва средства језика како би произвело утисак
или илузију, и у уметничкој обради језика лежи прва и најзначајнија естетска
вредност песничког дела. Оно нема намеру да буде израз или приказ живота. Оно
изолује свој предмет из реалне животне повезаности и даје му тоталност у себи
самом. Тако оно читаоца преводи у слободу, док се он у том свету привида
налази изван нужности своје стварне егзистенције. Оно узвисује његово
осећање постојања. Човеку ограниченом својим животним током, оно
задовољава чежњу да проживи животне могућности које сам не може да реализује.
Оно му отвара поглед на један виши и јачи свет. И упошљава у накнадном
доживљавању читаво његово биће у њему један саобразан ток душевних процеса, од
радости у сазвучју, ритму, чулној опажајности, до најдубљег разумевања догађаја
у складу са њиховим односима према читавој ширини живота. Јер свако право
поетско дело истиче на одсеку стварности који приказује једно својство живота
које као такво раније није било виђено. Чинећи видљивим узрочни сплет процеса и
делања, оно у исти мах даје да се накнадно доживе вредности које у току живота
припадају неком догађају и његовим појединим деловима. Догађај тако бива уважен
у свом значају.Не постоји ниједно велико натуралистичко песништво које не би
изговарало такве значајне црте живота, ма како неутешне, бизарне биле, ма
како припадале некој слепој природи. Мајсторија највећих песника јесте да
тако поставе догађај, да из њега засија сама повезаност живота и њен смисао.
Тако нам поезија откључава разумевање живота. Очима великог песника посматрамо
свет и повезаност људских ствари.
Тако се у темељима људског стварања налазе лични доживљаји, разумевање туђих
стања, проширење и продубљење искуства идејама. Исходишна тачка
песничког стварања је увек животно искуство, као лични доживљај или као
разумевање других људи, савремених као и бивших, и догађаја у којима су они
учествовали. Свако од небројених животних стања кроз која пролази песник,
може у психолошком смислу да буде означено као доживљај: дубљи однос према
његовом песништву припада само оним међу моментима његовог постојања који му
отварају једну црту живота. И оно што песнику може такође да притекне
из света идеја – утицај идеја на Дантеа – Шекспира, Шилера, био је веома
велики: све религиозне, метафизичке, историјске идеје су ипак коначно
препарати из минулих великих доживљаја, њихове репрезентације, и само уколико
могу да учине разумљивим песникова сопствена искуства, оне му користе да уочи
нешто ново у животу. Идеализам слободе који Шилер преузима од Канта, објашњава
му ипак само велики унутрашњи доживљај у коме његова висока природа у конфликту
са светом постаје сигурна у своје достојанство и сувереност.
Каква разноврсност модификација песничког искуства мора одатле да се развије!
Док су грчки трагичари унутрашњи религиозни свет чинили драмски видљивим,
настао је израз најдубљег доживљаја који је ипак у исти мах био приказивање
моћне спољашње стварности, и одатле је морало да произађе дејство коме нема
равна. Нешто од тог дејства смо искусили у оберамергауским играма[1] и нашим ораторијима. Шекспир се
потпуно предаје неком споља датом току разумевајући га; онда улаже сопствени
живот и тако настају његови људи који су разновсрни онолико колико природа
нуди, и дубоки колико сеже доживљај. Гете изражава лични доживљај, рад слика у
њему самом, и у том односу доживљаја и његовог израза појављује се оно што је
посматрању увек скривено у душевном животу, читав његов ток и сва његова
дубина. Овде је свуда однос личног доживљаја и израза у разноврсним мешавинама
преплетен с односом између спољашње датости и разумевања. Јер у личном
доживљају је дато неко душевно стање, али у исти мах у односу према њему и
предметност околног света. У разумевању и подражавању постаје схватљив туђ
душевни живот, али ипак само помоћу сопственог живота који се ту улаже. Само,
снага и веза тих момената је у различитим модификацијама песничког искуства
увек другачија. На том основу се развија пророчки дар песников који нас поучава
о нама самима и о свету, о последњим докучивим дубинама човекове природе и о
обиљу индивидуалности. Настају безбројне форме тог пророчког дара.
В.
Дилтај,
Доживљај
и песништво: Лесинг – Гете – Новалис – Хелдерлин, Превео Саша Радојчић,
Орфеус, Нови Сад, 2004, стр. 155-157.
Нема коментара:
Постави коментар