Дружи се
с духом, који је узвишен и једноставан, и онда ће ти се чинити литература као
цепидлачење. Изгледа да је и најпростији говор вредан да се напише. Па ипак је
тако незнатан и тако природан, да изгледа, поред бескрајног богатства душе, као
скупљање мало шљунка са земље или затварање мало ваздуха у бочицу, кад су сва
земља и сав ваздух наши. Ништа не може
имати важности нити вас може учинити чланом одабраног круга, ако не одбаците
своје украсе и не почнете један с другим општити голом истином, чистом
отвореношћу и свезнајућом тврдњом.
Такви
људи поступају један с другим, као што би богови поступали један с другим.
Ступају по земљи као богови, примају без дивљења ваш дух, вашу доброту, па чак
и ваше врлине – боље рецимо вршење ваше дужности, јер је ваша врлина крв њихове
крви: краљевска као што су и они, наткраљевска и прабоговска. Њихово
је просто држање страшан укор узајамном ласкању, којим аутори један другог теше
и вређају. Они не ласкају. Ја се не чудим што су такви људи посећивали
Кромвела, Кристину, Карла II, Јакова I и Велико– Tурчина. Они су то морали
чинити, јер су својом духовном узвишеношћу другови краљева, а осећали су ропски
тон у светском саобраћају. Они морају
бити за краљеве прави божји дар; они стоје према њима као краљ према краљу. Ту
нема клањања ни попуштања. На тај се начин освежава узвишена природа отвореном
човечношћу па чак и другарством и новим идејама. Они се с њима растану мудрији и узвишенији. Душе, као што су ове, побуђују
у нама осећај да је искреност изврснија од ласкања. Поступај са женама и са
људима тако да им убијеш сваку наду у то да се могу шалити с тобом. То је
највећи комплимент, што им можеш учинити. „Њихова највећа похвала није ласкање,
али је њихов најпростосрдачнији савет нека врста похвале“, вели Милтон.
Неисказано
је јединство човека и Бога у сваком акту душе. Најпростији човек, који у свој својој
целости слави Бога, постаје Бог. Ипак је уливање тога бољега и универзалнога
„Ја“ увек и увек ново и недокучиво. Оно улива страх и дивљење. Како мило и ублажујуће делује на човека помисао
на Бога. Како испуни усамљена места и избрише греботине наших погрешака и
разочарања! Кад поломимо богове наших традиција и напустимо кумире наше
говорничке вештине, онда ће Бог загрејати наша срца својим присуством. То значи
удвостручење срца, а можда и бескрајно проширење снагом новог и бескрајног
развијања на све стране. То надахњује човека несумњивим поверењем. Он није
само уверен, већ и види да је истина најбоља. У таквом стању мисли отрешће се
лако свих сумњи и страховања и препустиће поузданом открићу времена решење
своје животне загонетке. Он је сигуран да је његово добро драгоцено срцу
бивствовања. Ако тај закон усади себи у срце, обузеће га тако опште поуздање,
да ће нестати, као после поплаве свих његових ситних нада и најутврђенијих планова
човечије слабости. Он верује да га не може мимоићи добро, које му је намењено. Ствари, које су доиста за нас одређене,
гравитирају према нама. Ти трчиш да потражиш свога пријатеља. Нек ноге трче,
али твој дух не треба да трчи. Ако га не нађеш, сигурно ћеш пристати на то да
је боље што га ниси нашао. Јер има сила, која је како у теби, тако исто и у
њему, и која вас је могла врло лако саставити, да је то било најбоље. Ти се
марљиво спремаш да изведеш неко дело, на које те упућује твој таленат, укус,
љубав према људима и нада на славу. Је ли ти дошло у памет да немаш права и да
ниси позван да радиш неки посао, ако ниси исто тако готов и вољан да будеш у
томе спречен? Буди уверен, као што си
уверен да живиш, да ће сваки глас, који се изговори на земаљској кугли,
зазвонити у твојим ушима, ако је одређено да га чујеш. Свака изрека, свака
књига што ти може послужити, наћи ће се код тебе, дошло то путем или
странпутицом. Сваки пријатељ, за којим жуди, не твоја фантастична воља, него
твоје велико и нежно срце, примиће те у свој загрљај. И то је зато што је срце,
које је у теби, срце свих. Нигде у природи нема ништа запечаћено, заграђено ни
пресечена, него једна крв тече непрекидно кроз све људе – бескрајна циркулација у свима људима; исто
као што је вода земаљске кугле једно море и као што је њена плима и осека, кад
се поближе посматра, једно исто.
Нека
зато човек увиди како се цела природа и сав дух открива његовом срцу; како
највиши у њему настава; како су сви извори природе у његовом рођеном духу, ако
он има свести о дужности. Али ако хоће да зна шта говори велики Бог, мора се
„затворити у своју собицу“, као што Христос каже. Бог се не показује
кукавицама. Он мора слушати само свој глас и одбацити све туђе
изразе побожности. Чак су му и њихове молитве штетне, ако није обавио најпре
своје.
Данашња вера обично почива на множини њених
чланова. Апел на масу ма како индиректан био, не значи ништа друго него јавно
признање, да та вера не постоји. Ко налази у Богу благог духа заштитника, тај
никад не броји своје верне. Ако сам ја у његовој узвишеној присутности, ко се
сме усудити да се у то умеша? Кад сам устрајан у савршеној скрушености и кад
плаштим у чистој љубави, шта ми може Калвин или Сведенборг?
Нема никакве разлике у том да ли се апел односи
на масу или на једног човека. Вера, која почива на ауторитету, није права вера.
Ослањање на ауторитет је мера опадања религије, мера повлачења душе. Положај,
који су људи дали већ више столећа Христу, положај је „ауторитета“. То људе
најбоље карактерише. Вечна се ствар тиме не мења. Душа је велика и јасна. Она није ласкавац нити ичији присталица. Она
никад ни на кога не апелује. Она верује сама у себе. Пред бескрајним
могућностима човечијег рода падају сва гола искуства у сваки живот па он био ма
како чист и свет. Не можемо тако лако поред неба, које нам показује наш
предосећај, хвалити ни једну другу форму живота, за коју смо чули или о којој
смо читали. Ми не тврдимо само да имамо мало великих људи него да их,
штавише, никако и немамо. Немамо ни историје ни писменог спомена о ма ком
карактеру, који би нас могао потпуно задовољити. Свеце и полубогове, које
историја обожава, морамо већ из трпељивости дозволити. Иако ми у усамљеним часовима црпемо неко ојачање, бавећи се њиховим животом,
ипак нас умара и буни кад хоће да нас силом приморају на поштовање, као што то
чине, духом сиромашни људи. Душа се, сама од себе оригинална и чиста, предаје
усамљеном, оригиналном и чистом, који у њој радосно станује под тим погодбама
да је води и из ње говори. Тада је она радосна, млада и живахна. Она
није мудра, али види кроз све ствари. Не зове се религиозна, али је невина. Она
назива светлост својом, и осећа да трава расте и камење пада по закону који је
њој потчињен и зависан од њене природе. Гле,
вели она, ја сам рођена у великом, универзалном духу. Ја, несавршена, обожавам
своју савршеност. Ја сам приступачна за велику душу. Зато видим изнад сунца и
звезда и осећам да су они само лепе случајности и ефекти, који се мењају и
пролазе. Све више и више продиру у мене валови вечне природе, све се више у
мени буди опште мишљење и све више постајем као човек у својим односима и
делима. На тај начин доспевам тако далеко, да живим у мислима и делујем
енергијом која је бесмртна. Кад човек
тако позна и поштује душу, и кад је, као што стари кажу, „њена лепота неизмерна“,
увидеће да је свет вечно и чудно дело душе, и мање ће се дивити појединим
чудесима. Научиће да нема профане историје, даје сва историја света.
Увидеће да сваки атом представља васиону, која се испољава у сваком моменту
времена. Он неће више водити живот, који
је састављен од комадића и крпа, него ће живети у божанском јединству. Он
ће оставити све што је ниско и ништавно у његовом животу и биће задовољан са
свима положајима и са сваким радом, који може извршити. Он ће мирно дочекати
јутро у „неглижеу“ и у уверењу, које у себи носи Бога и тако осећа у дубини
свога срца и целу будућност.
Р.
В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни
закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар